|
„Deca su naše
najveće blago!“ Ovo je rečenica koju svi dobro znamo i često čujemo, ali kako,
vaspitati, odgajati i usrećiti decu - na žalost nema univerzalnog recepta.
Roditeljstvo je ozbiljan „posao“ za ceo život i zahteva mnogo truda, napora,
brige, osmeha i ljubavi. Na žalost postoji i ona manje prijatna strana zabrana,
ljutnje i kažnjavanja u kojoj verujemo da niko ne uživa, a koju često nazivamo
„vaspitavanjem“. |
U poslednjih
tridesetak godina pojavilo se dosta različitih vaspitnih stilova. Jedno vreme je
prilično dominantan bio tzv. „američki“ stil koji nas uči da treba da
pustimo decu da rade šta žele i kako žele, da nikako ne smemo da gušimo njihovu
individualnost niti da ih zabranama „traumiramo“. Setite se samo dr Spoka i
njegovih sugestija za pravilno vaspitavanje dece. Ipak, najbolji pokazatelj da
li neki sistem daje rezultate jeste vreme. Ni sami Amerikanci kao ni sledbenici
njihove pedagogije nisu baš zadovoljni postignutim. Deca su prilično samovoljna
i tvrdoglava, doživljavaju napade besa za najmanju sitnicu, a iako im roditelji
ispunjavaju skoro sve želje deca nisu srećna.
Tu je i „skandinavski“ model
vaspitavanja koji nam se poslednjih godina dosta preporučuje u kom deca i
država imaju mnogo veća prava nego njihovi roditelji. Socijalna briga je na
visokom nivou, ali uloga roditelja je prilično marginalizovana. Svima nam stoje
urezane u sećanju priče o SOS telefonima koje deca zovu kada im se postavi i
najmanja zabrana. Preterivanje je otišlo u drugu krajnost, 20.000 dece u
Norveškoj je pod starateljstvom države i taj broj nas ne uverava u uspešnost
datog sistema. Tamo su deca roditeljima „loši gospodari“.
Međutim, danas se sve više govori o
„francuskom“ modelu vaspitavanja koji je kako po meri dece, tako i po meri
roditelja. Priču o njemu podstakla je knjiga „Podizanje deteta“ („Bringing Up
Bebe“) američke novinarke Pamele Drakerman koja je kao Amerikanka u Parizu
primetila ono što je Francuzima potpuno normalno. Po njenim rečima mali Francuzi
su dosta lepo vaspitani, opušteni, u restoranu se kulturno ponašaju, umeju da se
sami zaigraju, nemaju napade besa i znaju gde im je
mesto u kontaktu sa odraslim osobama. Zainteresovalo ju je zašto je to tako. U
potrazi za odgovorom provela je nekoliko godina, uzimajući kao uzorke svoje
prijatelje, komšije i poznanike - pripadnike srednje klase. Neki od njenih
utisaka bili su: da su Francuzi posvećeni svojoj deci, ali nisu njima opsednuti,
jasno im stavljajući do znanja da postoji „vreme za decu“ i „vreme za roditelje“
(zbog čega ne osećaju grižu savesti); uče decu strpljenju od ranog detinjstva
tj. da ne mogu da dobiju sve što žele i onda kada žele već treba da sačekaju
vreme za to (npr. sačekaće vreme za užinu kako bi pojeli svoj slatkiš); deca se
usmeravaju na drugu decu i uče se da se zabave sami sobom tj. da se osećaju
prijatno kada su sami i da im nije potrebno prisustvo drugih ljudi da bi im bilo
lepo (zato njihovi roditelji mogu na miru da piju kafu ili rade neki drugi posao
dok se deca igraju u tišini); roditelji se deci obraćaju ljubazno i bez vike
ali sa autoritetom, ne ostavljajući mnogo mesta za prenemaganje ili manipulaciju
itd.
Ovakav pristup deci deluje nestvarno,
možda i preterano strogo u nekim segmentima, ali suština priče je da Francuzi
decu od malih nogu uče gde su im granice i koliko daleko mogu da idu, ali da
u okviru jasno određenih granica deca poseduju veliku slobodu i uživaju
poverenje svojih roditelja! Kao rezultat ovog pristupa nastaju srećna,
zadovoljna, opuštena deca oslobođena strepnje i frustracija.
Postavljanje granica se smatra obavezom
roditelja i njihovo izostajanje predstavlja svojevrsno vaspitno zanemarivanje
dece. Francuska pedagogija kaže da ne možete da očekujete da dete zna kako treba
da se ponaša u određenim situacijama ako ne zna u kojim okvirima može da se
kreće. Naravno, i deca u Francuskoj pokušavaju da „probiju granice“ ali
autoritativnim tonom im se daje do znanja da je to
neprihvatljivo.
Kako god bilo, merilo uspešnosti ovog
vaspitnog stila biće ponovo vreme. Tek kada odrastu generacije sadašnjih
mališana možemo znati koji je pristup bio adekvatniji. U međuvremenu, volite
svoju decu, probajte da nađete meru između popustljivosti i strogosti i nastojte
da budete srećni jer to je jedini način da i Vaša deca budu
srećna.
|
Vrtići
No comments:
Post a Comment