Sunday, August 20, 2017

PRVA PESMARICA - ZELIMIR KIKOVIC

ПРВА ПЕСМАРИЦА КОЈА НИКАД НИЈЕ БИЛА ОДШТАМПАНА, АЛИ ВРЛО МАЛО, БЕТКА СТАРЛЕТКА У ХАРЛИ ДЕВИСОН ШОПИНГУЕЛА, ИПАК ПЕСМЕ СУ ТУ.
ЖЕЛИМИР КИКОВИЋ
ПРВА КЊИГА ПОЕЗИЈЕ
Садржај:
1. Моја бесмртна
2. Животна магистрала
3. Песма жени
4. Песма сину
5. Песма Мајци
6. Лажна утеха
7. Затворена врата
8. Када умрем
9. Велико хвала
10. Песма моћнику
11. Кажу да сам остарио
12. Мудре мисли су лажна ствар
13. Зидари
14. Живот – суштина - љубав
15. Тмурна времена и чудни људи
16. Не могу ме схватити - и не треба
17. Да ли сам ја одлепио?
18. Питају ме како сам
19. Буди се стара жеља
20. Ја те ноћас поново сањам
21. Најдража моја
22. Вечност је најскупља
23. Одлука несуђеног поете
24. Вечност
25. После свега
26. Добра времена
27. Живот треба живети
28. Растурачи сна
29. Ја не жалим
30. Шта је човек без успомена?
1. Моја бесмртна
Да...
Ово је мој живот
и само моја бесмртна мелодија...
Свега и свачега је било,
Подоста животних трагедија...
Машта, сан, као истинска стварност
Све се у збиљу тада претворило...
Живот је недефинисана тајна.
Нико га, чак ни мудрошћу није победио.
Градећи куле од песка
Своје тело и душу је изморио...
Ја желим истином зид прећи...
Кроз бескрај сам ходио,
На својим плећима тежак крст носио.
Много сам грешака направио
И нисам био свестан да тонем,
Да рушим и себе и своје вољене
Док ми се амбис од живота
Није отворио...
А разлога за срећу било је много.
Био сам вољен и пажен.
Од своје драге
Као дете мажен...
Корачао сам смело кроз живот
Сам стварао, сам грешке правио,
Понекад лудовао, проблеме решавао,
И као Феникс се дизао.
И знам...
Са великим задатком сам се родио...
Живот...
Узалуд је филозофирање о вечности,
животној имагинацији.
Али, сигурно да празним животом
Не стварамо пролазак
Божијим стазама и одајама
Које нам предстоје...
Смрт...
Није свака иста.
Иако многи причају да јесте.
Резултат доброте она је,
Или нечијег греха.
Онога што ради у животу
И да ли зло семе сеје...
Смрт не постоји,
Јер и после ње нас има,
Кад се упутимо у небеске дворе,
Љубав нас сачека.
И није иста према свима.
Све по заслузи, по покајању,
По добрим делима и речима...
Прошао сам путевима
Невидљивим за људско око.
Преиспитивање је било тешко.
Душа је лебдела, негде тамо далеко
Високо, високо...
Преиспитивање је ступило на сцену,
да од живота сам имао много.
Живео интензивно,
Љубио, губио, до дна душе волео,
Себе безгранично давао,
Хумано поступао, кроз ватру газио...
Прошао сам стазе зелене, цветна поља...
У окриље земаљско се вратио
Са новим доживљајима, са искуствима
Која неко ни у сто живота није имао...
Сада...
Омекшане душе, нежности пун,
Крај вољене и плода свога,
Сакупивши све у пола века,
Победио сам себе.
Живим стварно, додирујем тло
Награђен од Бога.
Чувам само лепо,
Избегавам зло...
2. Животна магистрала
Ја превише идеализујем,
И често покушавам
да од животне песме
направим вечну арију,
јер живот обичног смртника
је исувише прекратак.
Живот је неисцрпна тема
магистрала без краја,
трновит пут до раја.
На њему ретко ко прескочи,
И у рај као сретник доскочи.
У овој песми може стати
Хиљаду књига и милион страна,
милијарду тужних и сретних тренутака,
И опет на крају ће много тога
остати недореченог.
Док пишем, сам себи говорим,
питам се: шта ме то нагони?
шта ме то тера да пишем?
Да размишљам о бескрају,
О нечему, без почетка и краја,
Да, како сам рекао, не прихватам,
да је рађање наш почетак,
а још мање, да је смрт крај.
Шта се то у нама крије и буди,
Зашто не спавамо док не заруди?
Зашто некад данима нам не иде,
Зашто по старости нам долазе бриге?
Има нас пуно, и сви некако живимо,
Сви живећи доживимо и преживимо.
Има и превише мудрих, премудрих -
Без лажне скромности - нисам ја тај,
Али ипак ме нешто тера и гања.
Можда је природно ово моје писање,
Јер само тако је слободно моје дисање.
Па тако, некад вулкани потеку.
Вода препуни корито и преплави реку.
Вода кад завре мора да испари.
Па у старости кажемо: ,,Где су они дани?”
На животној слици видим пут,
дуг, предугачки пут
који сви ми прелазимо,
којим одлазимо и долазимо.
На том животном аутопуту
често нас претекну,
каткад и ми претекнемо,
неки наставе, неки стану,
Неки без избора нестану,
А некима иде олако све.
Неки тако брзо прелазе пут,
Не знаш на крају да ли ходом
Или га само олако прелете.
Боже, исти пут, исте рупе на њему,
Али вожња баш за све није иста.
Некима лагано иде све од руке,
па се смртници, преко ноћи,
одједном у богове претворе.
Одједном ти који су од бога дати,
живе божји неки живот,
нама обичним људима, непознат.
Одједном почињу,
чудне свеце да величају.
Уместо свеце наше древне,
тако чудне ритуале праве
и почињу ђавоље дане да славе.
Нажалост многи без трага прођу.
Прођу аутопут брзо,
али још брже оду у заборав.
Без икаквог доказа да су њиме ходили.
Тако су многи на рупе нагазили,
тако се преврну, и заувек стану.
Многи до краја га никад неће проћи.
Многи од нас ће нестати,
баш онако, преко ноћи.
Сви ми мислимо да је наш пут најтежи,
А, у ствари, пут је за све нас исти.
Разлика је у броју рупа на том путу,
И од нас како возимо.
Да ли тај пут прелазимо творећи добра дела,
Да ли смо искрени часни и да ли љубимо
Или се због земаљских дражи губимо.
Да ли пребрзо возимо и да ли се залетимо
Па тако на човечност заборавимо.
Али ипак бих се ја опет вратио,
нашем животном аутопуту.
Што га више гледам на слици,
толико више имам шта рећи,
Још више имам шта написати.
Загледам га како је раван и прав,
Помислим лакше је на њему летети,
него путовати и ходати,
А ипак после толико година схватам,
И сад знам да је он само варљив.
Он нас само вара и намешта да
Увек заборавимо на рупе на путу.
И док смо млађи лакше нам је.
Лакше преживимо потресе.
Али, како старимо, све нам је теже,
Све мање подносимо,
А током година, накупи се много,
све мање можемо носити,
и лакше се умарамо.
Да ли то плаћамо цех из младости?
Или је, без обзира на њу,
Старост оно најгоре оружје
Које живот користи против нас?
Сад знам да је старост оружје.
Аналогно томе знам и муницију.
Знам, то су пропратне болести.
Али, има још, још пуно тога.
Тај аутопут живота
Крије многе замке.
На то нам се придодају
стресови и ожиљци из младости,
сећања тмурна и болна,
примесом носталгије,
Од заборава и предаје,
У старости и лепа сећања,
знају да боле, и горчину да носе.
Кад дефинитивно схватиш да чари
и лепота из младости, заувек нестају,
Осетиш да те не иде, и све стаје.
Кад си већ сит од животног варања,
Што је већ прошло време стварања,
Што трон младалачке славе одлази,
тад осетиш да ти заборав долази.
Мислим да више не треба ништа рећи,
Већ да се повучем и олабавим,
Да чекам старост и да се помирим.
Да молим бога да ми чува пород.
Да ми здрављем и срећом плови брод.
Да са мојом драгом радости делимо,
Да се сину и животним успесима радујемо.
3. Песма жени
Кажи, жено,
да ли се мртвим животом може живети?
Да ли се лажним осмехом може мирно туговати?
Кажи ми
како везаним рукама могу отпливати
Кад ме као некад не љубиш?
Чему се могу дивити?
Жено,
пуно тога си знала
али си ме увек лагала.
Сад знам зашто се у моју прошлост ниси враћала.
Ћутањем си себе тешила,
мене си тако штитила.
Али истина је одувек на крају излазила
и увек нас убијала.
После свега што смо прошли
ти ме више не волиш.
После свега моју душу гориш.
Шта мислиш,
ко сам ја да све ово могу опростити?
Да ћу и даље све трпети
и твоју љубав увек просити.
Не.
Нећу ништа више причати.
Нећу више од тебе ишта тражити.
Само желим истину.
Желим знати, због чега ћу ја то патити?
Реци истину.
Зашто ми судиш?
Зашто ми сина узимаш?
Какво зло сам ти учинио?
Зашто ме тако болно кажњаваш?
За све године љубави мира ниси имала.
Мистериозним лажима си наду свима давала.
Никад истину ниси рекла.
Зашто си се за мене удала?
Да би побегла од свега?
Да би на крају њега преболела?
Реци ми како живот наставити и мртвило живети?
Како преживети све замке,
сва страдања?
Не знам како се даље надати.
Или се само олако предати?
Побећи негде предалеко,
самоћом се осудити?
Нећу рећи колико сам те волео,
О чему сам маштао.
Нећу ништа више говорити,
осим да сам се сломио.
Не, нећу више ништа говорити,
нити ћу ишта од тебе тражити.
Сад знам да више не знам
како ћу без крила полетети.
4. Песма сину
Кад ме не буде једном међу вама најдражима, мој сине.
Немој туговати, немој узалуд се мучити, нити за мном жалити.
Тад продужаваш моју мисију, тад настављаш вечност и висине.
Јер имајући, сине, себе, имаћеш увек и мене, и нећу ти фалити.
Не жали ме, сине, ја сам имао правац свој и немој туговати.
Само слушај маму и буди моја дика, истински наследник мој.
Јер мени је превише што ћу и у том свету за тебе, сине, патити.
Чувај корене своје, поноси се њима и никога се ти не бој.
Од два избора које има један обичан смртник, сине мој,
Твој стари је одабрао први од два могућа правца живота.
Тако је 4 године био лав, уместо 44 јагње и тако био свој.
И за то се не стидим и није ме, веруј, уопште за то срамота.
Не смеш ме, сине, никако, ни у следећа 3 живота наљутити.
Све моје сне и сву љубав сам, веруј, само теби даривао.
Не смеш грешити, сине, и мене тамо у вечности разочарати.
Буди онако сигуран, јак и чврст како сам те одувек учио.
Једино што желим од тебе - иако не бих желео да пијеш -
Тада разбиј чашу, и погледај у висине и небески свод.
Попиј једну до краја, али немој да се случајно опијеш.
Видећеш свог тату, старог свог, и његов вечни брод.
Кад разбијеш чашу, покушај да то не примети неко.
Једино у близини може бити моја драга, твоја мајка.
Пази како сам те учио, да не буде повређен неко.
Она се неће на то наљутити, зна да је то наша бајка.
Тако ћеш кроз небесне облаке видети моју вечност.
Тако ћеш ме од вечног сна на тренутак пробудити.
Тако ћу и ја тебе видети, видећу моју вечну слабост.
Тако ће мој брод запловити, вечно и безбрижно бродити.
Кад једном одрастеш и доживиш рађање свог сина,
Схватићеш што ниси до тад, сине, и бићеш поносан на себе.
Ти се, као твој тата, орасположи, и те ноћи попиј пуно вина.
Тад ћеш јако, најјаче осетити како наставља део тебе.
Кад то, сине, урадиш и погледаш мој брод и небески шир,
Немој случајно да заплачеш, одмах да си се смирио.
Тада си, мој сине, на моју вечност додао и вечни мир.
Тада си обавезе према твом старом до краја измирио.
5. Песма Мајци
Мама, ћутањем се човек најбоље лаже и теши.
Кад истина изађе, тад се чемерни хлеб замеси.
Како да живот умирањем наставим, моја мајко?
Да ли видиш да се сам себе стидим и болујем јако.
Не вреди више, мајко, смејањем себе лагати.
Не вреди све око мене, мајко, и даље мучити.
Мама, воду нико није зауставио, нити укротио.
Тако се због ње лажни град од песка лако срушио.
Како наставити кад тамнице свуда око себе видим?
Кад одавно ја страдам и ничему се не дивим,
Кад црни ми брод не да да моје лађе заплове.
Да ли се живот заснива само на мрачним сновима?
Није страва нити трагедија нека велика, мајко.
Одавно немам онај мој младалачки сако.
Већ одавно, без кривице моје, ја мртав живим.
Осим сину свом, ја се више ничему не дивим.
Тако су емоције као некад прорадиле и моје сне срушиле.
Знам, вулкан мој је мировао, али емоције су избиле.
Емоције ме уназад вратиле и свему ме подсетиле,
Тако ме заувек у црне кочије туге опет сместиле.
Одавно сам се од свега повукао и чекам тај дан
да једном заувек ја одем, да одсањам свој сан.
Да, смрт моја, мајко, је једина за мене добра ствар.
Не знам ко шта мисли, мени је то, веруј, истински божји дар.
Кад сам ја сву моју доброту свима одавно поделио
да сам се тако прерано до краја истрошио.
Зато моју смрт прихвати као моју жељу и срећни крај.
Ако постоји онај свет, наћи ћеш ме на улици званој рај.
6. Лажна утеха
Тако човек годинама некако огруби и прегори.
Како године брзо пролазе, све више је у невери.
Поготово кад почне све брже и брже да стари.
Тад почињу они вулкански страхови и немири.
Док гледа туђе разрушене сне и жалосне боли,
Па тако, сакривен, за свој неуспех богу се моли.
Тако храни своју сујету сакривши се у својој тами.
Варајући да он сам себе не глуми у тој драми.
Тад је већ све касно, касно је било шта мењати.
Узалуд је у прошлом животу било шта још тражити.
Тако себе и све друге покушаваш охоло лагати.
И оно најгоре, свој бол, са туђим болом мерити.
Шта рећи, сваки живот је сам за себе филм.
Тешити се да се свима живот заврши на крају као дим.
Па тако узаврела вода на крају мора да испари.
Лоше тренутке заборавиш, да се филм не поквари.
7. Затворена врата
Дуго, одавно куцам по многим вратима.
Има дана кад се заборавим и куцам сатима.
Некад се деси чудо, па се случајно која и отворе.
Јако сам разочаран кад намиришем отрове,
али куцам упорно.
Упорношћу често разбуцан, упорно куцам.
Куца и моја бесмртна нада, али је увек исто -
глуви и безнадежни шта ли су сада?
Све мање снаге и све више у мени чемера.
Иза врата што се ретко отварају, само невера.
Страхујем од будућности која тек долази.
Кроз моје тело и мој ум ужасна мисао пролази.
Куцам ја тужно газећи по свом достојанству.
Не желим признати да сам изгубио наду.
А то одавно не бих радио,
не бих себе тако газио.
Ја нисам бескичмењак
да бих себе самог поразио.
Ово радим због браника на коме морам опстати,
због ближњих, које морам по сваку цену заштитити.
Али на свим тим вратима ме не слушају
нити ме виде.
И све се зауставило у мени
и свестан сам да ми баш ништа не иде.
Док безнадежно јурим, постављам себи питања.
Да ли за све сам крив ја?
Због мог застарелог пливања
да ли сам ја то већ историја?
Да ли се лоше изражавам?
Можда је језик који говорим мртав?
Можда се узалуд надам?
Мора да сам се изгубио у простору
и овом времену,
јер у ова тешка времена,
сва су врата затворена.
Затворена за такве попут мене,
са људским сновима.
Затворена и заштићена,
лажном бравом вечно закључана.
Узалудно орем небеске њиве,
сејући у ова времена.
Тако без наде и визије ја изорано сејем мртва семена.
У простору и овом времену су, нажалост, сва врата лажна.
Права и отворена врата су увек ван простора,
ван времена...
8. Када умрем
Кад умрем, остаће половна дела,
Стотињак песама, и једна новела.
Моја аутобиографска књига мала,
Сва тужна прошлост што у њу је стала.
Зато нека песма буде тајна сакривена.
Нека се не зна, да ме вреба сена.
Прате ме болести, а и људско зло.
Зло због ког сам често дотицао дно.
Код мене је све чудновато, могу бирати
Начине на које ћу живети и умирати.
Видовњаци знају свој крај и своју смрт,
Дан када ће кренути у небески врт.
Ако ме не обори болест или не убије туга,
ако се настави живот, тешка животна пруга,
онда ће ударити она иста стара сена
Као захуктали валови и морска пена.
9. Велико хвала
За сву лепоту и љубав јаку,
што несебично мени си дала.
За сваки трептај у нашем браку,
желим ти рећи: Велико хвала.
Ти си Божанство, предобра вила,
чиниш ме срећним сваког тренутка,
твој поглед нежан, мекан ко свила,
умива росом наш мали кутак.
Јутарња кафа, твој слатки дах,
и то је, ето, наш мали рај,
из твога ока звездани прах,
по моме телу просипа сјај.
Ово ти пишем, јер мораш знати
да ја сам био тужан,
и само знадох како се пати,
ал’ ти у мени пробуди плам.
Ти си светлост под мојим кровом,
и круна мојих свих идеала,
желим ти рећи са песмом овом:
Ти си ових 19 година моја икона мала.
10. Песма моћнику
Тужна мисао проткана
страхом за наше сутра.
Ноћи којима не спавам,
јер бојим се новог јутра.
Више се не бојим мог краја,
и физичке моје смрти.
Већ мртвог живота,
који морам живети.
Као зарибана машина,
броду у напуштеној луци.
Ко набујале бујице,
које излазе из корита на реци.
Ја желим истину,
Јер многи се од нас боје рећи,
Боје се сами себе победити
и зид заувек прећи.
Страх да убоду у око
судбине која нас гледа,
Око које кад погрешимо,
црном суду нас преда.
На видику том оку
много ђавола има.
Па док се стигне,
не сме к срцу
све да се прима.
Опростите за песму,
можда ми ноћас суза крене.
Ал’ ме туга раздире,
и све у мени почиње да вене.
Иако сам од оних,
који држе до ега и себе.
ноћас ме ужасава бол,
и језива мисао ме гребе.
Док пишем ову песму,
почиње дан и јутарњи сати.
Молим бога да стане све,
да прошле дане врати.
Да престане ово црно време,
што ме сене прате.
Окани се мене,
сви смо ми наши,
једно исто, брате.
Гледам суморно
небо изнад мене.
Видим чудне боје неке,
тмурне како се разливају.
Забринуто се питам,
какви ли су ово небом знаци.
Да л’ ће успети да се пробију,
кроз њих наши свеци.
Ко ме то у стопу прати,
ко ми тако дуго дише за врат.
Коме сам ја зло јако урадио,
коме сам се огрешио.
Време је исто одувек било,
никад се оно није мењало,
Већ у неким временима је,
истинских људи понестајало.
11. Кажу да сам остарио
За четврт века сам превише тога прошао, доживео и видео.
Био сам луцкаст, понекад генијалан, понекад подивљао.
Никад нисам топлу воду измислио, али сам био испред свих.
Нико није иза мене стајао, а досад нико није знао од њих.
Четврт века плове у мој живот, послове, у моју приватност
Не би ли нашли слабост, ману или грешку, да би направили пакост.
Вребали ме на сваком кораку, да би ме на танак лед ставили.
Ја сам био у сталном кретању. До сад ми нису наместили.
Да четврт века ја сам одолевао свему, тако сам и успео преживети.
И шта да кажем, моћници законе почели преко ноћи мењати.
Таман да помислим после толико година да сам посебан.
После четврт века, ја сам, истински, још више на себе поносан.
Ма они и даље терају свој шаблон. ,,Остарио си”, они мени кажу.
Да се морам макнути, да је задњи час, мислим да се лажу.
И даље говоре и прете, а не знају да бол није најгора ствар.
За све што преживљавам за ове године, мени се чини бар.
Кажу да сам остарио, да више повратка мени нема.
Да долази неко ново време и да мене тамо нема.
Кажу они да сам остарио, да све моје пада у воду.
А не знају да је одавно дошло то време да они оду.
Кажу да сам остарио, и да треба заувек да кренем.
Да се не окрећем, да се помирим и полако увенем.
Кажу: ,,Иди, боље ти је, стари, тако, биће лоше и наопако.”
Мисле ја сам репа без корена, да ће да ме се отарасе лако.
Ту сам рођен, ту је мој родни камен, моја груда.
Ово је моја Домовина, јер ја истински немам куда.
И да хоћу, не могу. У мени нешто ври, и еруптира јако.
Шта да им кажем, да се одавде ни мртав не би мак’о.
12. Мудре мисли су лажна ствар
Никад нисам слепо и до краја
веровао мудрим мислима,
Јер код њих је најбитнија
естетска форма к’о у песмама.
Ја сам од оних играча
који увек играју баш све до краја.
Тако се најлакше гори
тако се живот са умирањем спаја.
Тако ћу вам рећи један пример
у прилог мојој теорији.
Тако каже једна мудра мисао
да нада последња умире.
Али где је наставак
кад нада умре, а човек преживи?
Да ли човек без наде
може нечему у животу да се диви?
Рана, кад не зарасте,
отвара нову рану, и тако редом,
Кад се човек стеже да сакрије плач,
са лажним осмехом.
Да ли можда физичка смрт
и није баш она најгора ствар?
Ја мислим да је умирање
изнутра највећи бродски квар.
Да ли сам заиста полудео,
да обрађујем што нико није?
Да ли ме то нагони страх
од свега што око мене вије?
Знам да је ово што сада радим
резултат моје немоћи.
Све ми је сада бадава,
кад сам себи не могу помоћи.
Шта значе броду једра
кад је везан непокретно у луци?
О себи мислиш да си јунак,
а јунаци се познају по муци.
Како наставити живот без живота,
кад ти жеља жељу краде?
Кад одавно немам снаге
и све у мени блокира се и стаде.
13. Зидари
Зидари одвајкада зидали
и правили грандиозна дела.
Градили велике лепе државе,
градове, чудесна села.
Кинески зид, Ајфелову кулу,
чак до Суеског канала.
Народ одушевљено гледао,
покорно говорио хвала.
Тако зидари вековима
креирају свет по својој мери.
Народ послушно живи,
без разлике припадности вери.
Без поговора прихвата све,
и послушно за њих ради.
Није да народ не разуме,
али се боји страдања и глади.
Кад се нови зидари појаве да граде...
Тад је мука.
Онда почиње ужасан потрес,
тад се дешава бука.
Ови зидари стари,
преко ноћи почињу да газе и руше.
Тад долазе режирани
земљотреси, катастрофе или суше.
14. Живот – суштина - љубав
Док ми планирамо живот,
и мислимо да га режирамо,
Он нам се смеје
и чека да се мало заборавимо.
Тад удари к’о гром
и не можемо да се опоравимо.
И годинама не можемо
никако да се саберемо.
Суштина је најчешће код људи
начисто промашена,
Јер психа је људима од истине
одувек била уплашена.
Људи су уплашени,
они се боје и беже од своје истине.
Истина суштине сеже далеко,
у високе планинске висине.
Кад им је кофер пун
животног багажа из прошлости,
Кад немају везе
са реалном истином и садашњости,
Кад ормар више нема места
за нову гардеробу,
Тад им остаје да сами са собом
воде своју борбу.
Ко поставља животна правила,
ко нам животе удешава?
Шта може човек да уради,
да л’ човек о себи решава?
Ко нам поставља та строга правила,
и тесне границе?
Ко нас то тера да ходамо
низ разрушене степенице?
Знам - ко истински заволи,
он љубав понесе у вечност.
Тај осети оно најлепше,
тај сазна шта су сјај и светлост.
Онај ко каже да му је љубав
почетак и његов крај,
Тај је заиста додирнуо вечност
он улази у истински рај.
15. Тмурна времена и чудни људи
Време кад сви нешто чекамо, нешто очекујемо.
Време кад очајно дан за даном преживљавамо.
Време кад се бојимо рећи шта мислимо и осећамо.
Време кад свесно пропадамо и лагано умиремо.
Време са превише дилема, духовног очаја и беде.
Време кад нам моралне вредности ништа не вреде.
Време кад нико ни за кога времена нема, и сви журе.
Време кад брзо остаре бежећи од свега, зато јуре.
Какво је то тмурно време? Какве све имамо дилеме?
Да ли сувише плитко оремо? Да ли то сејемо јалово семе?
Можда све зависи од нас. Можда је све наш производ.
Па уместо божје законе, ми користимо ђаволов код.
Тако се ја све чешће питам како, како наставити живот.
Како, кад одавно он не плови, кад је заринут наш брод.
Одакле нам та погрешна схватања од којих долази туга?
Зато се искрено бојим да ће без боје остати наша дуга.
Како кад нико ни за кога не мисли, и неће да се брине.
Кад на сваком кораку међусобно стављају мине.
Како кад нико ни за кога више одавно времена нема.
Кад, у људима око нас, не знамо какав ђаво дрема.
Како мислимо наставити земаљски живот да живимо
Кад смо заборавили лепим стварима да се дивимо?
Како кад нико никог не слуша, нико никог не воли,
Кад и највећи грешник неће за опроштај да замоли.
Кад црв неповерења човечјим родом завлада,
Тада најбоља намера у воду пада.
Шта је то са нама, шта нам се ужасно дешава,
Кад уместо ружама, животињски инстинкт решава?
16. Не могу ме схватити - и не треба
Ја волим и дивим се својој бесаној ноћи
Јер ту налазим своје задовољство и дар,
Јер у њој ја запловим у тајнама моћи
И знам да ће ме неки поета схватити бар.
Свестан осуде и подсмеха обичних људи
Што су осуђени да буду покорни животу.
Што на све моје добро завист им се буди,
Једног дана ће покривати своју срамоту.
Ја ћу своју славу доживети у другом свету
Јер не дајем да ме земаљске дражи слажу.
Макар у овом животу завршио у смету
И знам да ће једном реч за мене да кажу.
17. Да ли сам ја одлепио?
Дуго, већ дуго ми замерају што црно пишем,
Што сам тмуран, што све што пишем и обришем.
Осећам да ме одавно нешто чудно гледају,
А не осећају да ми буре одавно не престају.
Чудно ме гледају, мисле да сам већ одлепио
И да нисам свестан да лебдим, ал’ нисам осетио
Да сам негде у небески шир и лудило одшетао.
И не схватају да пре тога сам свима сметао.
Реци ми, мили мој Боже, да ли сам истински полудео?
Можда сам у другу димензију одједном одлетео?
Што избора имао нисам, што њима нисам се покорио
Што нисам к’о они ћутао, већ за неправде говорио.
И да сад чекам да ми се смилују, да ме не дирају.
И да чекам време егзекуције, да они датум бирају?
Пустите ме да негде одем, да на миру полудим.
Да се изгубим у свом лудилу и у дубине мора зароним.
Да ми продуже век трајања, да ми муке продуже.
Не никако, немам више снаге чекати, не дај боже.
Доста је мени нормалан бити, другима се допасти.
Ја свему овоме робујем, мучим се још од младости.
18. Питају ме како сам
Из навике, неки чудни људи питају ме како сам.
Ти људи се љубазно смеју док питају где сам.
И ја док одговарам смејем се, кажем - ту сам.
По навици, и ја одговарам увек исто - добро сам.
Да ли је све код њих шаблон, или је све махинално?
Не знам, како год да је, мени је све то банално.
Мој осмех није како треба, није одраз моје душе.
Одавно мене шаблони и лицемерни људи јако гуше.
Одавно не тражим наш изгубљени осмех из младости.
Одавно не жалим што смо изгубили наше дане радости.
Јер знам, и скоро сам сигуран, долазе нам тешки дани
И да ће сито живота одвојити олош од људи - иду мегдани.
19. Буди се стара жеља
Колико пута је опевана прича љубавна...
Такорећи да више та тема није забавна
Која почиње: ја бих те ноћас опет љубио...
Вековима тако пише онај који је губио.
Тако вековима исто се пише, преписује.
Али мене истински твоја љубав додирује.
Осећам како ми кроз вене језа пролази.
Нека врућа лава ми кроз моје тело долази.
Искрено ноћас осећам да бих те љубио.
да бих време писањем губио.
Све до јутарњих ситних сати бих те грлио.
Знам да сам ноћас начисто полудео.
20. Ја те ноћас поново сањам
Ти си моја инспирација, разлог сваке истинске песме.
Ти си она која жари и пали, она што се одавно не сме.
Ја сам тај који на тебе сам одувек падао и стајао.
Ја сам тај што се ноћима због тебе преламао.
Не знам како да ноћи победим, ноћ ми је најгора.
Јер ноћима дубоко тонем у мрак, у дубине мора.
Шта да радим кад ми сваке ноћи ти изненада долазиш?
Кад ми узмеш последњи дах и премориш ме, ти одлазиш.
Ја никад нисам могао пронаћи речи да опишу тебе
Нити сам могао од те ноћи пронаћи дефиницију себе.
Ко се роди, тај умрети мора, а само љубав је вечна.
Ако је већ тако, нека ова прелепа ноћ буде срећна.
21. Најдража моја
Од првих наших дана, драга, ја сам се ломио и борио.
Сам са собом се свађао, сам себи говорио:
Издржи мушки, ова је жена твоја љубав са висина.
Био сам у праву, осетих, кад си ми родила сина.
Од првих наших дана сам са собом ратујем.
Зар не видиш, жено, да сам себе побеђујем?
Дражесна жено моја, зар ниси још схватила?
Није узалуд све што си до сада пропатила.
Кад бих се опет родио, кад бих свој живот почињао,
Опет бих тебе одабрао, опет бих само тебе волео.
Од првог дана сам се трудио све да ти покажем,
Да своју искрену љубав према теби докажем.
22. Вечност је најскупља
Питам се: кол’ко кошта побећи из наше реалности?
Побећи, али не и духовно умрети, остати у вечности.
Ал’ не знам како ћу успети, како одабрати релацију
И где би истински хтео побећи, не знам дестинацију.
Да ли превише тражим? Не знам, ал’ знам да то желим.
Одавно планирам и никако сам себе да победим.
Бојим се, ако једном кренем, да се нећу вратити.
Да би био вечан, не можеш никако физички постојати.
Ако већ кренем, нема те цене коју ја не бих платио.
Вечност одувек је најскупља ствар, то сам схватио.
Вечни не говоре, то знамо сви, да ли ја да кренем?
Ако се сад предомислим, остаје да заувек венем.
Вечни не говоре, али понекад кажу понешто.
23. Одлука несуђеног поете
Постоји преда мном празан папир, и моја велика мука.
Постоји страх од празног папира, постоји тад и одлука.
У ствари, папир је мистичан страх од непознатог света
У који се улази само пишући, и тако се постаје поета.
У том откривању непознатог света, често си срећан.
Постати поета је ући у непознато и постати вечан.
Одлука уопште није наивна, увек си некоме на мети
Па истраживање без икаквих намера многима наштети.
И питам се - после свега, да ли ће остати један пријатељ бар?
Мора се све издржати, мора се имати понајвише божји дар.
Често, док истражујем, наиђем на неку тајанствену ствар.
Па све има своју цену, постати вечан је најскупља ствар.
24. Вечност
Ја се ове ноћи морам одважити, постати храбар писац.
Да бих успео и преживео ту голготу, морам бити лисац.
Прескачем зид над зидовима - не да бих био натчовечан -
Ја сам, онако, осредњи човек, нормално просечан.
Зато, кад запловим у највеће водене дубине вечности,
Кад откријем те тајне вечног и његове недоречености...
Зато, кад достигнем највеће планинске висине вечности,
Већ све ово радим, да бих доживео вечније од светлости.
Тако ћу прескочити зид земаљског, и побећи од свега.
Одавно ме гуши и притиска ова наша земаљска спрега.
Ја дуго летим, и одавно живим у неком другом свету
И нећу дозволити да ме ико више спречава у мом лету.
25. После свега
Како да објасним злима
који желе да ме понизе
Користећи моју прошлост
како би ме оцрнили,
како би ми напакостили,
а не схватају да тиме
они само праве мени рекламу,
праве да још више оживим,
да ме тиме практично хвале
и тако су бољи него моји најближи.
Са њиховим причама
ја се сам себи још више дивим,
постајем вечан и не умирем,
зато ћу рећи после свега,
После милион
непроспаваних ноћи
и превише пијанства,
прокоцканих великих богатстава,
после милијарду жена,
и развратних ноћи,
ех... данас и тад
после свега
данас и некад, ја,
домаћин који има
своју мандолину,
има драгу жену
и највећу љубав према сину:
Хвала ти, боже, теби хвала!
После свега, ја имам дане,
ја имам своје ноћи,
Још увек ми сунце сија,
И из мене живот избија.
После свега,
ја се јутром будим,
Животу свом се срцем дивим,
живот живим и њему се радујем,
Јер ја у њему не самујем.
Како објаснити злим душама,
како им нацртати?
Није страшно бити грешник,
већ је то привилегија живота.
Како, како, како
да после свега будеш
човек, супруг, отац?
Како им објаснити? Кад
они дан данас не знају,
разлог свог рађања,
и свог живљења.
26. Добра времена
Шта је то са нама, где су то наши лепи дани?
Што не живимо као пре, да ли нам неко брани?
Били смо срећни људи, дружили се, често пили и певали.
Где су ти дани, где су ти добри људи нестали?
Да ли су то била добра времена? Или добри људи?
Кад се певало и пило док се зора не пробуди.
Тад, кад смо поштовали и волели једни друге.
Знам, тад су нам биле слободне све пруге.
Кад су наши људи слободно путовали свуда,
Слободно смо се дружили и могли било куда.
Тад смо били срећни, није било по народу туге,
Кад смо нашој срећи и задовољству били слуге.
Шта се то у нама крије, шта се у нама буди,
Зашто не бисмо били, као некад, срећни, весели људи?
Што не бисмо опет исто? Зашто не би могло сад?
Питам се зашто не можемо и данас као некад.
27. Живот треба живети
Почињем схватати да треба живети док си жив.
Признати кривицу само кад осетиш да си крив.
Постоји време за умирање, кад већ умреш.
А не док си у животу, да сам од себе венеш.
Треба од свих мука израњати и тако пловити.
Јер живот је досадан и морам увек бродити.
Каткад ако треба и скијати, ако треба летети,
Нагази јако, немој се успавати, и тако се преварити.
Сито живота је веома уско, нажалост и кратко.
Зато нећу мислити, настављам живети слатко.
Доста више црних мисли, доста више тих трка,
Јер ако не живиш како треба, увек је фрка.
Зато, драги моји знани и незнани пријатељи,
Бежите од негативних, оних који су давитељи.
И зато само јако, удрите бригу на весеље,
Пролази живот и преко ноћи зна да смеље.
28. Растурачи сна
Кад ти направе, да ти ноћ буде дан.
Кад ти растуре живот, срећу и твој сан.
Кад ти направе дан, да ти буде ноћ.
Ех, тад показују своју снагу и моћ.
Кад краду све што је свето и твоје
Поносно и сретно све твоје броје.
Кад на тебе насрће полудели џган.
Тад им опрости буди човек поносан.
Да они су исте боје, Какви су то људи ?
То је посебан сој. то су нељуди.
Док черече и тргају твоје груди.
Ти им опрости, и поносан човек буди.
29. Ја не жалим
Ја не жалим што губим
што почињем да старим.
Не, не, материјално не вреди.
Новцем се не грејем.
Што годинама губим,
Те које сам пријатељима звао.
Што ништа није к’о пре,
Што ми је све стало.
Што од живота ми направише хорор,
Од красне животне приче,
Што туђе генерацијске фрустрације
и туђи комплекси су моја казна.
Не жалим што ме ти којима сам био идол
данас олако елиминирају.
Не жалим што нисам један од њих
Што свакодневно бриљирају.
Не жалим што свакодневно
Добијам ниске ударце од живота.
Што је празним и безличним дошло
да падне главни џек пот.
Жалим што ће се будуће генерације
болно стидети од нас
причајући са иронијом и подсмехом
тражећи по свету спас.
30. Шта је човек без успомена?
Размишљам шта је човек без успомена ?
Човек без успомена је избледела сена.
Ако се не сећа прве и спонтане љубави
Онда нема шта у витрину старости да стави.
И првог младалачког пијанства од руске водке,
првих бежања са часова, наше љубавне фотке.
Сећање на прве љубави у солитерском склоништу.
Сећање на прву тучу у школском дворишту.
Било је времена и времена, среће и радости.
Ал’ најлепше време је оно из наше младости.
Сећам се стидљивих погледа, првог састанка.
Сећам се првих загрљаја, и првог растанка.

No comments:

Post a Comment