NASTAVITE ZIVOT POSLE GUBITKA

Nastavite život posle gubitka

JELENA MILENTIJEVIĆ i SANDRA SUBOTIN ČOBANIN, Foto: Shutterstock, 25. 09. 2012. 21:34
Komentara 0 | Preporuka 0

Gubitak je ljudski usud. Neminovan i strašan, svaki put stavlja našu dušu pred veliko iskušenje. Kako će se ona nositi sa bolom, nikad ne znamo, ali upravo od tog načina zavisi naše psihičko zdravlje. Hoćemo li se slomiti u besmislu ili ćemo uspeti da ponovo uživamo u životu?

– Čovek na gubitak može da odreaguje tugom ili depresijom. Tuga je zdravo, normalno osećanje, koje nam pomaže da se odvojimo od nekog koga smo izgubili. Ne postoji pravi ili pogrešan način tugovanja, on zavisi od strukture naše ličnosti, životnog iskustva, religioznosti, od toga koliko smo bili vezani za osobu koju smo izgubili... Iako neprijatna, tuga vremenom prolazi, a mi nakon nje ponovo možemo da uživamo u životu. Depresija je, s druge strane, patološko stanje koje ne prolazi samo od sebe i koje je uvek praćeno padom samopoštovanja, samooptuživanjem, čak i iracionalnim očekivanjem kazne. Toga u tugovanju nema – objašnjava Gordana Marić, psihoterapeut.
Posle gubitka čovek prirodno oseća šok, nevericu i ljutnju. Međutim, realnost nas suočava s tim da smo ostali bez nekoga koga volimo. Tada naše biće mora da se povuče iz veze s tom osobom.

Tuga je duga, ali isceljujuća
Osećanja koja smo gajili prema njoj polako treba da se ugase, a razne simboličke funkcije koje je imala u našem psihičkom životu treba da preusmerimo na nekog drugog.
Zato je proces tugovanja uvek dugotrajan i iscrpljujući, ali koristan. Ako je tugovanje bilo uspešno, iz njega izlazimo zreliji, fleksibilniji, s obnovljenom sposobnošću da volimo, uživamo i nastavimo život dalje. Samo tuga može da nam pomogne da nastavimo dalje i kad nema onih koje smo najviše voleli.

Ko ne odboluje, pada u depresiju
Kad čovek nesvesno odbija da prihvati gubitak ili se plaši da neće izdržati tugu, on nije u stanju da žali. To je tačka u kojoj počinje depresija. Čovek koji tuguje oseća da je ostao bez nekog drugog, a depresivan se oseća kao da je izgubio deo sebe.
Ovo stanje obično je praćeno nesanicom, odbijanjem hrane, neizdrživim duševnim bolom, koji se preliva i na telo. Čovek se, paradoksalno, opire nagonu za samoodržanjem.
Za čoveka koji tuguje spoljašnji svet postao je siromašan i pust, on ne povređuje sebe i nije izgubio dostojanstvo. Za čoveka koji je depresivan pusto je njegovo sopstveno biće.
Sposobnost tugovanja izraz je mentalnog zdravlja, a prihvatanje tuge i dopuštanje sebi da se ona proživi uslov je za psihološki rast i razvoj. Uvek je bilo ljudi koji nemaju kapacitet da tuguju, ali danas živimo u kulturi u kojoj je tuga nepoželjnija nego ikad.

Samo jaki umeju da pate
Naše društvo počiva na vrednosnom sistemu u kome su ljudi ili pobednici ili gubitnici, a pobednici su oni koji ne reaguju na gubitke nego pobeđuju sve: i bol, i bolest, i starost.
– To vodi u pribegavanje strategijama za izbegavanje tuge, kao što su euforija, prisilno druženje, promiskuitet, lifting, šoping, antidepresivi, instant komunikacija koja pruža razmenu informacija, ali ne pruža razmenu osećanja – objašnjava naša sagovornica. Zato je najbolji savet svima koji prolaze kroz gubitak da daju sebi vremena da odboluju ono što se odbolovati mora.