БАЈКА - ПЕПЕЛАШКА

ПЕПЕЛАШКА И ПТИНЦОТ НА БАЛ

ПЕПЕЛАШКА ВО ПРЕКРАСИОТ ФУСТАН

BAJKA O PEPELJUGI

U jednom carstvu
...

na kraju sveta,
bilo je davno
na koncu veka,
rasla je jedna
devojka mila.
Majka je rano
ispusti s krila.

U kući sa njom,
uz mnogo buke,
živele i dve
sestre ćurke
I s njima zlica
maćeha, mama,
a pored svih njih
devojka sama.

Maćeha gorda
i dve joj kćeri
ceo dan ugodjaj
prave sebi.
Lickaju, mažu
svoja ružna lica
i dve joj kćeri
i mama zlica.

Zato su devojku
spopale redom,
svaki dan isto,
petkom i sredom,
Uradi ovo! Donesi ono!
Namesti krevet! Založi vatru!
Od pepela joj prljavo lice
te dobi ime Pepeljugice!

Jednoga dana,
da li ste čuli,
iz dvora glasnik
po carstvu žuri.
Za carevića ženu traže
pa svaka devojka
nek se pokaže!

Veliki bal se
u dvoru sprema,
za nepozvane
tu mesta nema,
ali za devojke
od ovog trena
vrata su širom
otvorena.

Nastade gužva,
haos po kući,
šta će na balu
koja obući!
Ta nije šala,
de se pokaži,
kada već carević
suprugu traži.

I Pepeljuga se
radosti nada,
na bal da krene
ona je rada.
Možda bi princ,
kako već biva,
spazio lepotu
koja se skriva
ispod dva sloja
pepela siva.


Na bal da ideš?
Ma šta je tebi?
Devojko luda,
ta dodji sebi!
Bal je za dame,
bal je za fine!
Brzo nam spremi
krinoline!

I sve uz ciku
i sve uz vrisku,
koja će koju
staviti nisku,
da li će šinjon
biti u kosi,
koju će boju
koja da nosi!


I tri se dame
najzad spremiše,
na Pepeljugu se
i ne osvrnuše.
Ostade sama,
tiha, bez glasa.
Iz ove bede
nema joj spasa!

Ali odjednom
s oblaka vila,
ili odande
gde je već bila,
spusti se pravo
na kućni prag:
„Ideš na bal,
devojko, sad!“

„Na bal da idem?
Kako? Ne mogu!“
Pokaza vili
bosu nogu.
„Pogledaj haljinu,
dobra vilo!
Da idem ovako?
Kako bi bilo?“

Vila je vila
i svašta može,
Napravi haljinu
od zečje kože,
staklene cipele
za male noge,
a od šest miševa
i par bundeva
kočija nova
kao iz snova.

„Ova čarolija
ima svoj vek!
Kada otkuca
dvanesti zvek
svo ovo divno
bještavo zlato
postaće ponovo
sivo blato!
I zato žuri,
ne gubi vreme!
To ti je poklon,
draga, od mene!

Srećna Pepeljuga
u dvorac hrli,
Do dvanest mora
natrag da žuri.
Ali princ vide
lepotu pravu
za našom princezom
izgubi glavu.
Ukrade princu
srce u trenu!
Promeni vila
sudbinu njenu.

I nikog princ
ne gleda više,
u oku mu se
ljubav piše.
Ali čarolija
ko mehur puca
sa tornja ponoć
čim se otkuca.

Pobeže devojka
ko magle pram,
ostade princ
na dvoru sam.
U ruci samo
cipelu drži,
a noć je vrela,
srce prži.

I krenu glasnik
od zore rane,
čija će noga
u cipelu da stane,
devojka ta će
uz princa stati,
uz oca kralja,
kraljicu mati.

Svaka bi htela
da je baš njena,
al’ cipela je
magična stvar.
Pepeljuga je
dobi na dar,
Vila je stvori
za njenu nogu
džabe će noge
ići na probu!

Probale sestre
obadve redom,
jednoj na vrhu
prsta stoji,
a drugoj petu
žulja i boli.
Tad ispod korita
gde su je skrili
izadje devojka
sva u svili.
U istoj haljini
kao na balu,
sa jednom cipelom
da uzme slavu.

I gde je samo
kraj ove priče?
Gde sve pepeljuge
princezi liče
Pa preko noći,
u jednom trenu,
princ od služavke
napravi ženu.


„

Види повеќе