Васпитачица … Ово је блог који ће пратити наше свакодневне згоде и незгоде у вртићу.
КАКО СЕ ЧУВА ЉУБАВ?
од Зорица Берар
Мајка и дечак ходају плажом.
У једном тренутку дечак упита: – Мама, како се чува љубав?
Мама га погледа и одговори: – Зграби мало песка и стисни у шаку.
Дечак стисне шаку и што је више стискао, то је више песка цурило из ње.
- Али, мама, песак ми бежи!
- Знам, али сад потпуно отвори шаку.
Дечак је послуша, али у том часу дуну ветар и однесе сав песак са длана.
- Ни овако не успевам да задржим песак.
На то мајка, са смешком на лицу, рече: – Сада узми опет мало песка у руку и држи длан као да је у облику кашике, довољно затворен да га заштитиш, а довољно отворен да буде слободан.
Дечак учини како му је речено и песак му остаде на длану, довољно заштићен од ветра, а и слободан да не клизи кроз прсте.
- Ето како се чува љубав.
Непознати аутор, а прича је преузета са овог сајта.
Нема
коментара »
МОЈА ДРУГА ПРИЧА (ИЛИ РЕЧ ДВЕ О СРЕЋИ)
од Зорица Берар
Као што рекох – кажу да свако има “своју” причу. Ја их
имам две 
- Некада давно живела једна тужна девојка…
- А зашто је била тужна?
- Полако, немој ме одмах прекидати, све ћу да ти испричам по реду. Зато што је била усамљена и без иког на свету…
- Је л’ ни маму није имала?
- Није имала никог, сама самцијата. Седела једног дана та тужна девојка на обали сињег мора.
- А зашто сињег, кад је море плаво?
- Добро – плавог мора, кад је угледа Бог са небеса и сажали се на њу. Како се она играла са каменчићима, он реши да један претвори у камен среће. Изненада, каменчић који је она узела, снажно је засијао на њеном длану, лепше од било ког драгуља.
- А она?
- Испрва се силно обрадовала, али је помислила: можда има још оваквог чаробног камења на плажи, па је пажљиво спустила свој и кренула да тражи друго.
- И онда?
- Ишла тако, ишла, спустио се мрак и она схвати да је камен само један једини, и прављен само за њу, па брже потрчи назад, али више није могла да га нађе.
Сари већ подрхтава брада.
- А сутра, кад је био дан, је л’ га онда нашла?
- Није, море га је однело са собом.
Сузице се скупљају (бајка треба срећно да се заврши, шта је сад ово).
- А зашто га је море однело?
- Зато што није била довољно добра. Бог јој је спустио срећу у руке, а она није знала да је задржи. Полакомила се и хтела још. Али ту није крај бајке. Море чува тај каменчић среће и избациће га пред неку девојку која га буде заслужила и која ће знати да га сачува.
- А мени је, ипак, жао оне девојке што га је изгубила – каже поспани гласић.
(И мени је.)
- Шта је са њом даље било?
- Не знам. Није ни важно; само ти лепо сањај.
(Знам, остала је на обали и још увек моли море да јој врати њен драги камен).
Прича преузета из књиге Марије Јовановић “Сплеткарење са сопственом душом”.
МОЈА ПРИЧА (ИЛИ “ПРАВА ЉУБАВ”)
од Зорица Берар
Кажу
да свако од нас има “своју причу”. Па ако је тако – онда је ово “моја
прича”.
За Мозиса Менделсона, деду чувеног
немачког композитора, никако не би могло да се каже да је леп човек. Имао је
прилично ниску фигуру и био је гротескно повијен у леђима. Једнога дана отишао
је у Хамбург у посету трговцу који је прелепу ћерку по имену Фрумтје. Мозис се
безнадежно заљубио у њу. Међутим, Фрумтје је, због његовог наказног изгледа,
осећала одбојност према њему. Када је дошло време за одлазак, Мозис је сакупио
храброст и попео се степеницама до девојчине собе да би последњи пут с њом
поразговарао. Она је била визија небеске лепоте и због тога што је одбијала да
га погледа, осећао је дубоку тугу. После неколико покушаја да започне разговор,
Мозис је стидљиво упитао:
- Да ли верујете да се људи венчавају на
небесима?
- Да – одговорила је не подижући поглед. –
А ви?
- Ја верујем – гласио је његов одговор. –
Знате, када се на небесима роди дечак, Господ објави којом ће се девојком
оженити. Када сам се ја родио, мени су показали моју будућу младу. Затим је
господ додао: “Твоја жена биће грбава.”
- Од тада сам повремено гласно изговарао:
“О, Боже, грбава жена биће права трагедија. Молим ти се, Господе, дај мени грбу,
а њу остави да буде лепа.
На то га је Фрумтје погледала право у очи
и протресла ју је језа од неког дубоког осећања. Устала је и пружила Менделсону
своју руку. Касније му је постала веома привржена супруга.
Бари и Џојс ВиселПрича “Права љубав” преузета из књиге “Мелем за душу”.
РАСТЕМО (ИЛИ КАКО ЈЕ ОТИСАК ШАКЕ, ПРСТИЈУ ИЛИ СТОПАЛА БИО ТАЛИЧАН)
од Зорица Берар
Не догађају се само лепе ствари у априлу –
догађају се и у мају!
Још једна прича о томе како је ФБ пријатељство
постало стварно.
Трагајући прошлог маја за новим идејама за рад са
децом наиђох на “Мали мајски ликовни конкурс”. Хммм… па као да га је неко по
нама правио. Толико радова смо направили управо отиском шаке, прстију или
стопала, да просто не знам које одабрати за конкурс. Руководећи се геслом да “од
вишка глава не боли” – одлучих се да пошаљем све
и … награда пронађе пут до Ковиља, али да кренем од почетка.
и … награда пронађе пут до Ковиља, али да кренем од почетка.
Најпре сам била опчињена блогом. И ја ћу једнога
дана имати такав
А онда миц, по миц и ауторка постаде моја прааава пријатељица (надам се да сам
и ја њена).
А онда миц, по миц и ауторка постаде моја прааава пријатељица (надам се да сам
и ја њена).
Увек сам почаствована када неко примети са колико
ентузијазма радим свој посао. Али, то је мој посао. То је нешто за шта сам се
школовала и дуго времена сматрала да је то једини разлог мог постојања. Када
откријем да неко са исто толико ентузијазма ради посао за који се није школовао,
онда скидам капу доле. 3x
мама то чини управо тако. Једноставно, уживајући у раду са својом личном
децом, а опет врло професионално. Браво!
Безброј идеја на једном месту, са прегршт практичних искустава и савета на
коме би јој могли позавидети многи васпитачи. Најпоноснија сам када јој се моје
клегинице обраћају са “колегинице” и траже савет за рад са децом.Нажалост, не виђамо се често, али растемо и креативну енергију размењујемо скоро свакодневно. Функционишемо као добар тим. Оно што је моја дилема – обично она зна, и обрнуто.
И онда кажу да ФБ није чудо
ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ “УХВАТИ РИТАМ АФРИЧКЕ ПРИЧЕ” (ИЛИ КАКО ЈЕ ЈЕДНО ФБ ПРИЈАТЕЉСТВО ПОСТАЛО СТВАРНО)
од Зорица Берар
Да је ФБ чудо – већ сам помињала.У априлу прошле године сам добила све саме сјајне предлоге за сарадњу, а међу њима и позив Душице Бојовић да говорим о својим искуствима и примени драмског метода у раду са децом на промоцији њене књиге “Ухвати ритам афричке приче” у Суботици у оквиру 18-ог Међународног фестивала позоришта за децу.
Била је то и сјајна прилика да једно ФБ
пријатељство постане стварно
Душица је комуникативна и отворена, увек спремна да све своје идеје несебично
подели са другима, па су управо такве и њене књиге.
Вишегодишњи студиозан рад је систематизовала и
преточила у четири књиге, управо желећи да подели своје идеје, креације, савете
и примере са свима који желе да осавремене и оплемене свој рад са децом.
Свако од нас ко се бави васпитавањем младих
поколења, зна колико важно бити увек нов и актуелан, са неком свежом идејом
којом ће осавременити свој рад, а Душицине књиге су непресушан извор нових и
нових идеја.
Књиге садрже моделе које ми васпитачи можемо
применити на широко поље васпитно-образовног рада. Следећи дечја интересовања и
развијајући дечју креативност, васпитачима је омогућено да свaкој теми која се у
књизи обрађује дају свој лични печат. Свака од написаних прича је само почетак
пута, а у ком смеру ће се прича развијати и тећи зависи свакaко и од програмом
предвиђених и унапред зацртаних циљева, али и од мотивације и од препознатих
интересовања деце.
Примењујући Душицине књиге у раду можемо лако и
једноставно радити на холистичком приступу образовања. Чак иако се не одлучимо
за технике које нуди драмски метод, можемо их користити свакодневно јер садрже
мноштво прича и игара примењивих у свакодневним активностима.
Све четири књиге повезује драмски метод који има
широку лепезу могућности и зато је врло моћно едукативно средство.
На сајту драмски метод нас свакодневно обрадује неким новим садржајима,
па чак и онима који ће се наћи у некој њеној наредној књизи коју са нестрпљењем
очекујем.
Рећи ћу само да ми је част и задовољство што сам
Душицина пријатељица
No comments:
Post a Comment