Ватрени брод
ВАТРЕНИ БРОД
Румено јутро гукнуло је крај прозора моје собе најављујући јесен.
И гле, она је већ била ту! Долепршала је на крилима ветра који је у облику ата догалопирао у воћњак.
Голуб и голубица на врху крушке чували су свој мали дом. Славуј је журно паковао кофере. Ватрени брод усидрен на небеској пучини ускоро је требало да крене на југ. Румени талас јесени пожуривао је ласте да напусте стрехе. Роде су шириле крила над оџацима. Птице селице осећале су да за руменим таласом топлине следи модар, који у налетима сеје крупне капи кише из љубичастих облака севера. После летње жеге, селице су желеле да осете дивне мирисе јесени, али никако нису смеле да пропусте последњи позив на лет. Јата су у налетима напуштала воћњаке и кровове.
Талас јесени разлио се природом. Ушуњао се тихом музиком поветарца у крошње и вртове. Крушке су свирале на златним струнама тихаљку пробуђеном сунцу. Разигране јабуке скакале су из ватрених крошњи. Јуриле су низ брдо час поскакујући, час изводећи коулт напред као у игри без граница. Такмичиле су се у томе која ће пре стићи до кућног прага.
Када је зрак истока обасјао и зазлатио бакин праг, а она отворила врата јутра и прихватила велику, румену јабуку, осетила сам мирис пите.
Дан је дисао сјајем као и јутро. Разигране воћке играле су жмурке са баком која их је тражила под златастим лишћем на тлу смирене земље. Веверице су неуморно јуриле у потрази за скривеним ораховим плодовима и лешницима. Врапци су шушкајући кљуцали мрвице ораха и бубице које нису пронашле скровишта.
Становници природе били су у журби, осим цвећа које је мирно посматрало јесење комешање. Шарене очи лепе кате смешиле су се осиним враголијама на чокоту винове лозе са кога се њихао миришљави грозд. Кадифица је пратила ватрени брод са кога су се на југу искрцале селице. Њихао се лагано путањом залазећег сунца и бледео лебдећи у руменилу запада. Осека је позивала на убрзано укрцавање у ватрени брод јесени, на мирни починак пред надолазећом плимом.
Аутор приче Веселинка Јурић
Шта је јесен?
http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%88%D0%B5%D1%81%D0%B5%D0%BD
Свет астрономије и природе која нас окружује
http://svemir.wordpress.com/2011/12/14/nas-mesec-iii-deo/
Плима и осека
http://hr.wikipedia.org/wiki/Morske_mijene
Соларни систем
http://www.sunaeon.com/#/solarsystem/
YouTube “Јесења песма” http://www.youtube.com/watch?v=L5DsvduoxRc
sep22
Tablica množenja
Evo predloga.
sep21
Moji tekstovi “GORDI ČIČAK”
GORDI ČIČAK
Živeo je na jednoj živahnoj livadi pored raznobojnog cveća gordi čičak.
Mirisni cvetovi kamilice, hajdučke trave, divlje lavande i drugog cveća nadmetali su se lepotama latica neobičnih oblika. Neki su cvetovi iscrtavali krugove, a pojedini srca oko krunica načičkanih polenovim prahom. U šarenilu raznolikih oblika i rastavić je mada jednostavan izgledom opčinjavao mekoćom svojih iglica. Ličio je na mali bor koji su kitili insekti.
Samo se čičak gordo uzdizao iznad ove druželjubive skupine. Bilo je čudno to što i nije imao čime da se pohvali osim visinom. Činilo se da je jedini mogao dohvatiti nebo, pa je zato izgledao gordo. Vredne pčelice nisu ni njega zaobilazile na livadi. Odmarale su se u hladu njegovih širokih, zelenih listova koji su podsećali na slonovske uši. Stabljičica koja se neugledno uzdizala ka nebu ponosno je nosila šubarice načičkane sićušnim iglicama koje su znale i te kako da bocnu. Ponekad su bile veoma dosadne kačeći se za odeću dece. Devojčice nisu mogle uvojke da odvoje od njih, a dečaci su se češkali dok im se koža ne zacrveni. Bolna mesta izbodena iglicama čička nesnosno su svrbela.
Naježeni čičak podsećao je na sklupčanog ježa. Krišom je otvarao neobične ljubičaste latice. Tanušne, duguljaste cvasti, stidljivo su izvirivale iz bodljikavog oklopa. Decu su kao i pčele privlačili ljubičasti i ružičasti cvetovi ovog namrgođenog čička. Dečaci su ih već izbockanim prstima uporno brali, a čičak se i dalje neumorno branio bodljama.
Roditelji su brinuli za dečije izbockane prste, a ona nisu marila ni za svrab, bol, niti za roditeljsku brigu. Uživali su u začikavanju čička koji se neumorno kačio za njihovu odeću. Skidali su ih sa odeće i kose, ređali u neobične skulpture koje su počele da oživljavaju. Dečaci su ih kao sklupčane ježiće nizali jedan do drugog u dužinu, širinu i visinu. Zeleni bodljikavi neboderi, avioni, neobične letelice i vagoni rasli su na mekanoj travi dok nije nastao čitav grad, dva grada i veza među njima. Na kopnu su nicale ukrštene pruge po kojima su jurili brzi vozovi. Putevi su bili zakrčeni automobilima različitih oblika. Farovi su bacali ljubičastu svetlost latica čička.
Devojčice su kreirale kućice u čijim su dvorištima plesale balerine. Ružičaste haljinice od srcastih latica poljskog cveća vijorile su se u ritmu igre. Beli okrugli šeširići isticali su zelena lica balerina koje kao da su na zvezdanom avionu sletele sa neke druge planete. Oči su im sijale kao smaragdi koje su im kreatorke namestile od staklenih perli šnala.
Bilo je tu i divljih životinja koje su se se igrale oko pojila i bez straha šetale pored zgrada i automobila radoznalo zavirujući u njih.
Vesela družina uživala je u lepotama livade i neobičnoj igri sa zelenim bićima. Na kraju dana deca su ponela igračke sa sobom. Gordi čičak krenuo je na putovanje, ponosan na sebe što je ulepšao dan deci. Bockao ih je i dalje, a ona su se smešila ispunjena srećom.
Majke i očevi najpre su branili svoje igračke automobile od nasrtaja nesnosnih iglica, ali su na kraju pristali da ga povedu. Iako namrgođen, ispunio je srca dece radošću i pokazao da može biti i druželjubiv.
Kada su ga obukli pamukom, postao je nežan i mek. Preobražaj je bio čudesan. Sada krasi police i budi sećanja na dane mirisnog detinjstva ispunjene dečjom igrom i nezaboravno prijateljstvo koje je oplemenilo srca dece i roditelja. Srce čička postalo je nežnije u novom domu sa neobičnim prijateljima kojima svakodnevno, nesebično podari osmeh.
Veselinka Jurić
avg14
Đurđevak
Bilo je to vreme opšte sreće ljudi. Upijali su proleće svim čulima.
Cveće je žurilo da svojim raznolikim cvetovima opojnih mirisa ispuni svu prirodu. Naokolo su se širili mirisi zvezdastih cvetova ružičastog i belog jorgovana. Kalina je loptastim bledo-zelenim kuglicama brižno kitila krošnju pred bakinom kućom. Zdravac je nagoveštavao zdravlje te godine ljupkim stabljičicama sa kojih su poput sićušnih koralčića visili ružičasti cvetići.
Posebno mesto u mom srcu zauzimala je lepota nežnog poljskog đurđevka. Njegova tanušna grančica hrabro je nosila žućkaste latice mnoštva cvetova koji su se uzdizali iz visoke trave. Stopljeni sa zelenilom okoline izgledali su skromno, ali bez njih se nije mogao zamisliti Đurđevdan. Prekrasni venci istkani od ljubavi i pesama ispevavanih vekovima svetleli su seoskim sokacima. Mirisale su sve seoske kapije. Kao da su tada svi naši preci oživljavali kroz mladalačke glasove i hodili utabanim, zemljanim putevima našeg sela.
Odrasli su kao deca igrali i brali cveće. Radosno su dočekivali Dodole okićene cvetnim vencima. Kitili su ih poljskim cvećem, posipali vodom i pevali dodolske pesme. Seoski sokaci ličili su na cvetnu stazu istkanu đurđevkom po kojoj se kretala dvorska svita. Vilinski glasovi protkani verom i nadom uzdizali su se ka sunčanom nebu. Otkucaji ljudskih srca zračili su ljubav sakupljenu u reku koja je treperila poput strune kroz njive, u dubinu zemlje do semenki useva. Odatle bi se na vodenom oblačku uzdizala pesmom i širila vasionom. Nestašni uvojci devojaka poigravali su se laticama đurđevka poljskim putem. Momci, cvećem zadenutim za pojas, pratili su devojke ka izvoru do hrastove šume. Majke su prskale decu vodom u kojoj se brčkalo cveće kako bi bila zdrava, strpljiva i vesela.
Svi su pevali toga dana. Cveće nas je grlilo dok su se vilinski glasovi orili i odjekivali. Vraćali su se kao odgovor vasione koja je dešifrovala tajnu poruku i potvrđivala da će kiša orositi plodne njive.
Autor priče Veselinka Jurić
Dodolske pesme http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%94%D0%BE%D0%B4%D0%BE%D0%BB%D1%81%D0%BA%D0%B5_%D0%BF%D0%B5%D1%81%D0%BC%D0%B5
Dodole i dodolske pesme u mitologiji Srba http://forum.badnjak.com/viewtopic.php?f=5&t=137
Pesma “Oj Dodole” http://www.youtube.com/watch?v=jaXakoI2B-E&feature=related
avg9
Svilena lutka
Leto je uveliko žarilo davno okopani
kukuruz. Činilo se da će ispiti i poslednju kap rose njegovog
života.
Jedna zelena njiva uporno je prkosila svetlećim žaruljama od kojih se ni pogled nije mogao uzdići ka ubledelom nebu savladanim žegom. Baka i deka divili su se zelenilu kukuruza koji je dobro rodio. Blagoslovili su izvor na rubu hrastove šume. “Izvor života”, govorili su. Radovali su se svakoj kapljici.
Voda se kap po kap poput vunene niti slivala vijugavo livadom sve do žedne njive. Punoglavci su učili plivanje u plitkim baricama iz kojih se uzdizala šupljikava zukva. Vilin konjic ćutao je u žbuniću trave čekajući sumrak. Skakavci su nakon ručka odmarali. Ptice su se povukle dublje u hrastovu šumu. Povremeno su poneka zolja i obadi narušavali zujanjem mir prirode.
Ošišane ovce su u baricama pored izvora pokušavale da utole žeđ, a jaganjci kao da nisu marili za vrućinu. Skakutali su naokolo po livadi dok su ih ovce brižno pratile pogledom i s vremena na vreme skoro nečujnim blejanjem dozivale.
Baka je sedela u hladovini hrasta i neumorno vazdan držala kudelju zadenutu za pojas, sa koje se beli oblak slivao u nit ka vretenu koje je neumorno vrtela desnom rukom. Bile su to staračke ruke, naborane, iskrivljenih prstiju sa po kojim žuljem, ali nikada nisam osetila nežnije i mekše.Vrelinu je razbijala dodolska pesma koju je baka zaneseno pevala dok je deda dremao u travi pod hrastom.
Žuto-ljubičasti cvetovi ljubičica zaklonjeni džinovskim liskama šumovitog kukuruza čekali su da napukline vrele zemlje zacele. Iz kukuruznog stabla virili su plodovi kao stidljive lutkice zelenih haljina i svilenkaste kose. Uzela sam jednu u naručje. Svilenu kosu položila sam joj preko leve ruke kako se ne bi zamrsila. Posmatrala me je očima oslikanih ljubičica žuto-ljubičaste boje i pažljivo slušala moju izmišljenu dodolsku pesmu koja je bila slična bakinoj.
Kada su na putu do kuće krupne kapi kiše dodirnule tlo i vetar sleteo ogromnim, modrim oblakom pred nas na prašnjav put, moja svilena lutka i ja znale smo da smo prizvale kišu dodolskom pesmom. Dok se kiša rasipala na polja natapajući žednu zemlju pod plavičastom svetlošću neba, nežno sam šaputala lutkici svilene kose u zelenoj haljini da se ne boji. Obećala sam joj da ću je čuvati dok ne stignu mama i tata.
Autor priče Veselinka Jurić
Priroda nam daruje igračke i prostranstvo za igru (pogledajte snimak)
http://www.facebook.com/photo.php?v=423636214320392&set=vb.100000220510295&type=2&theater
Fotografija neobične svilene, kukuruzne lutke
Perun slovenski bog neba – gromovnik http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%B5%D1%80%D1%83%D0%BD
Pesma “Grmi, grmi nebo moje” http://www.youtube.com/watch?feature=endscreen&NR=1&v=sljckGybTqE
Pesma “Nad Perunom” http://www.youtube.com/watch?v=MSRQ_pDq5AI&feature=related
Pesma “Naša Doda Boga moli” http://www.youtube.com/watch?v=wLZ0S9hKf7E&feature=relmfu
Jedna zelena njiva uporno je prkosila svetlećim žaruljama od kojih se ni pogled nije mogao uzdići ka ubledelom nebu savladanim žegom. Baka i deka divili su se zelenilu kukuruza koji je dobro rodio. Blagoslovili su izvor na rubu hrastove šume. “Izvor života”, govorili su. Radovali su se svakoj kapljici.
Voda se kap po kap poput vunene niti slivala vijugavo livadom sve do žedne njive. Punoglavci su učili plivanje u plitkim baricama iz kojih se uzdizala šupljikava zukva. Vilin konjic ćutao je u žbuniću trave čekajući sumrak. Skakavci su nakon ručka odmarali. Ptice su se povukle dublje u hrastovu šumu. Povremeno su poneka zolja i obadi narušavali zujanjem mir prirode.
Ošišane ovce su u baricama pored izvora pokušavale da utole žeđ, a jaganjci kao da nisu marili za vrućinu. Skakutali su naokolo po livadi dok su ih ovce brižno pratile pogledom i s vremena na vreme skoro nečujnim blejanjem dozivale.
Baka je sedela u hladovini hrasta i neumorno vazdan držala kudelju zadenutu za pojas, sa koje se beli oblak slivao u nit ka vretenu koje je neumorno vrtela desnom rukom. Bile su to staračke ruke, naborane, iskrivljenih prstiju sa po kojim žuljem, ali nikada nisam osetila nežnije i mekše.Vrelinu je razbijala dodolska pesma koju je baka zaneseno pevala dok je deda dremao u travi pod hrastom.
Žuto-ljubičasti cvetovi ljubičica zaklonjeni džinovskim liskama šumovitog kukuruza čekali su da napukline vrele zemlje zacele. Iz kukuruznog stabla virili su plodovi kao stidljive lutkice zelenih haljina i svilenkaste kose. Uzela sam jednu u naručje. Svilenu kosu položila sam joj preko leve ruke kako se ne bi zamrsila. Posmatrala me je očima oslikanih ljubičica žuto-ljubičaste boje i pažljivo slušala moju izmišljenu dodolsku pesmu koja je bila slična bakinoj.
Kada su na putu do kuće krupne kapi kiše dodirnule tlo i vetar sleteo ogromnim, modrim oblakom pred nas na prašnjav put, moja svilena lutka i ja znale smo da smo prizvale kišu dodolskom pesmom. Dok se kiša rasipala na polja natapajući žednu zemlju pod plavičastom svetlošću neba, nežno sam šaputala lutkici svilene kose u zelenoj haljini da se ne boji. Obećala sam joj da ću je čuvati dok ne stignu mama i tata.
Autor priče Veselinka Jurić
Priroda nam daruje igračke i prostranstvo za igru (pogledajte snimak)
http://www.facebook.com/photo.php?v=423636214320392&set=vb.100000220510295&type=2&theater
Fotografija neobične svilene, kukuruzne lutke
Perun slovenski bog neba – gromovnik http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%B5%D1%80%D1%83%D0%BDPesma “Grmi, grmi nebo moje” http://www.youtube.com/watch?feature=endscreen&NR=1&v=sljckGybTqE
Pesma “Nad Perunom” http://www.youtube.com/watch?v=MSRQ_pDq5AI&feature=related
Pesma “Naša Doda Boga moli” http://www.youtube.com/watch?v=wLZ0S9hKf7E&feature=relmfu
avg5
Žuti kaputić
Jednog davnog jutra kada su se smenjivala
godišnja doba i proleće sa oštrom zimom vodilo boj, rodila se majušna devojčica
u kući na kraju sela.Svi su se radovali novom životu ma koliko bio malen i hitali da čestitaju roditeljima. Devojčici su poželeli da izraste u junakinju, jer je sićušnim izgledom podsećala na zvezdicu neke udaljene galaksije.Majka joj je pevala najlepše uspavanke kako bi umirila maleno biće neobično snažnog glasa.
Sneg nije uzmicao pred prvim lastama. Hladnoća se uvlačila kroz oronuli odžak u kuću i poigravala bledim obrazima devojčice. Vatra je cvileći molila vlažne grančice da gore sve dok se nisu počele topiti pod naletima vetra u procepljenoj peći.
Proleće je izvojevalo pobedu nad zimom. Lastavice su kao arhitekte osmišljavale i gradile kućice pod strehama uz slavujevu pesmu. Devojčica je rasla zadojena zakonima prirode. Putovala su godišnja doba, vozeći se godinama nanizanim poput vagona na pruzi zvanoj odrastanje. Čudesno putovanje neobičnih putnika slavuja pevača, lastavica graditelja i devojčice koja je uvažavala sva bića prirode i učila njihove čudesne veštine. Uživela se u slobodu leta nebeskih stvorenja, njihova putovanja o kojima su joj pripovedala svakog proleća. Pozdravljala se i rastajala sa njima u jesen srećna, jer znala je da će se opet vratiti da uz pesmu grade svoj dom.
Te jeseni kada je učitelj pozvao u školu radovala se kao lastavica. Znala je da čita i piše, da u mašti stvara neobične pesme, priče…
Majka joj je sašila suknjicu i košuljicu od svoje haljine. Izvezla je sićušne, ljubičaste leptire na rub suknjice koja je ličila na prolećnu ljubičicu. Kaputić je podsećao na krila žutog leptira, širokih revera. Ogromni dugmići, poput cvetova dragoljuba ličili su na oči majke koja je budno pratila na putu do škole.
Veselo je skakutala sa ostalom decom iz kraja ka toj čarobnici ŠKOLI malena devojčica u žutom kaputiću. Bila je pesnik toga jutra i ispevala je pesmu za koju su joj rekli da i nije baš lepa, da u Čitanci ima lepših koje su pisali pravi pesnici, ali to sićušno biće u žutom kaputiću odbijalo je da prihvati mišljenja drugih. Verovala je tada da je njena pesma lepa, lepša od svih, osim slavujevih. Zato je krenula drugog dana na obližnje brdo u pošumljavanje goleti belim borovima. Znala je da će tamo sviti gnezdo i živeti njen mali slavuj. Borova koje je trebalo zasaditi bilo je na stotine. Nisu marili za količinu ni devojčica, ni žuti kaputić. Sadili su neumorno u iskopane rupe nejake sadnice sve do mraka. I kaputić je potamneo do tada.
Otišla je umorna i zadovoljna, jer je znala da će se njena pesma jednom čuti kao slavujeva, ma šta ko mislio ili rekao. Bilo joj je samo žao majčinih žuljevitih ruku koje su kraj bunara neumorno trljale crnilo sa divnog žutog kaputića koji nikada više nije obukla.
Autor priče Veselinka Jurić
jul20
Космичке плетенице
Рано лето мирисало је врелином. У нашем малом селу сунце је неуморно везло танушним, златастим нитима необичне приче.
Свакога јутра будило је биљни и животињски свет. Лепезастим, свиленкастим нитима миловало је игличасте врхове зрелог жита. Класје је мирно стајало и дозревало. Ветар је заустављао дах да не замрси свилене нити сунца и чаробне везове који су се низали око исконских зрна пшенице уплетених у нестварне космичке плетенице. “Чудо природе”, говорили су сељани поносно. Неки су захваљивали космосу на необичном дару живота, изобиљу хране, а покоји би испружио чворновате дланове и обрисавши ознојено, изборано лице потамнело од сунца крајем поцепане кошуље, захваљивао небу на снази коју поседује. Сви су жељно чекали сунце, јер оно је у том трену било центар света, најсјајнија звезда везиља од које зависи свака уткана нит. Само да не буде кише док пшеница не одстоји свој свечани стој, попут поданика пред краљицом. Након поклона и првог откоса, сви ће одахнути.
Зрикавци су свако вече најављивали хорском песмом бескрајно топло лето. Свици су разиграно светлуцали над мирисним пољем пшенице. Неуморно су играли уз хармонично зрикање, носили фењерчиће ритмично од класа до класа и будно пратили дозревање последњег зрнца пшенице.
Загледан у облаке који су кружили крај пуног месеца, забринути сељак ослушкивао је чудесне звуке природе. Дивио се хармонији која вековима траје, будећи понекад осећање беспотребне бриге. Сумње су се распршиле. Знао је да ће дан бити наклоњен жетеоцима кад ветар својим дахом понесе облаке у хладне висине.
У свитање, облаци су одјездили небеском пучином. Месец је бледео пред сунчевим сјајем. Зрикавци су утихнули, а свици окачили фењерчиће на ободе њива. Чули су се рески звуци метала. Певац је осорно закукурикао, а фазан дубоким, промуклим гласом љутито негодовао. Зачули су се нејаки гласови голуждравих птића. Тромим, крупним корацима, гласно зевајући, окупили су се жетеоци наоштрених српова крај дедине куће. Испијени врелином ноћи и ужареног јутра, лагано су кренули у сусрет извору живота, вођени мудрошћу предака: “Нема хлеба без мотике и српа. У ратара црне руке, а бела погача”.
Кад су срповима засекли прве откосе космичких плетеница и везали их у снопове, разлегла се песма дубоких баритона жетеоца, усхићених сопрана жена које су носиле ручак у плетеним корпама од врбовог прућа. Из разиграних крчага весело су скакутале капљице воде попут деце која су их са оближњег извора уз цику носила ожеднелим жетеоцима .
Аутор приче Веселинка Јурић
jun18
Sarah Kay
jun17
Глава шећера, Милован Глишић
jun16
Не буди сам, Мошо Одаловић
maj26
Zeleni dvorac
Zeleni dvorac
trešnje svetlucao je prekriven kapljicama kiše. Pod širokom, lisnatom strehom
ptice su tražile utočište od vlage. Natopljeno perje vuklo ih je ka tlu dok su
pokušavale da otresu vodu sa sebe. Zavlačile su kljunčiće pod krila ne bi li ih
bar malo zagrejale.
Voćnjak se čudio namrgođenom maju, odevenom u teško, sivo odelo koje se poput plašta vuklo zemljom. Ponosno i odlučno zatražio je malo toplih zraka za dozrevanje svojih plodova. Najvažnije bile su mu male princeze trešnje koje su bledunjavih glavica obeshrabreno izvirivale ispod širokih, mokrih liski. Zelenilo dvorca još više je isticalo njihova bledunjava lica. Kiša je rosila kao da je htela da spere sve nečistoće zagađene okoline, pre nego što sunce ozari njihove živote. Čekale su strpljivo toplinu sunca.
Baš kada su pomislile da kiša nikad neće stati i da će ostati bez zagrljaja dečje vriske, dugine boje vratile su im nadu. Zarudilo rumeno jutro umiveno kapljicama kiše, sanjivo i leno proteglo je ruke istoka i zagrlilo stidljive majske trešnje. Spuštanjem trepavica pozdravile su istočno sunce, dok je umorna krošnja brisala suze radosnice.
Kada je školsko zvono pozvalo đake na čas, trešnja je znala da će se tmurni, umorni oblaci povući u odaje sna, i da će princeze imati vremena da se pripreme za svoj prvi bal u voćnjaku. Duga im je vešto oslikala bleda lica čarobnim nijansama rumenih boja. Srca su im zaigrala sa prvim ružičastim zrakom. Uzbuđenje je raslo sa plavetnilom neba. Dan ispunjen slavujevom pesmom obećavao je veliko slavlje. Kišne gliste odjedrile su u dubinu zemlje koja se brzo sušila i pripremala teren za najpočasnije goste.
Školsko zvono oglasilo je kraj nastave. Bal u voćnjaku mogao je da počne. Rumene princeze željno su iščekivale prvo predstavljanje javnosti, prve dodire sa razdraganom decom. Izdaleka se čula cika. Svi su trčali ka zelenom dvorcu u središtu voćnjaka. Jedan deka žurno je nosio korpu od vrbovog pruća. Korpa se brzo punila mirisnim, rumenim plodovima.
Očarana ovom neobičnom družbom dece i rumenih princeza, setila sam se svoga deke koji je jednog davnog maja, poslednji put doneo meni ovakve sočne plodove u korpi od vrbovog pruća, iz koje mi se smešila i po koja belica. Radovala sam se tog maja, a sada sa nekom setom zadrhti mi srce kao malim trešnjicama pred zrenje.
Autor priče Veselinka Jurić
Voćnjak se čudio namrgođenom maju, odevenom u teško, sivo odelo koje se poput plašta vuklo zemljom. Ponosno i odlučno zatražio je malo toplih zraka za dozrevanje svojih plodova. Najvažnije bile su mu male princeze trešnje koje su bledunjavih glavica obeshrabreno izvirivale ispod širokih, mokrih liski. Zelenilo dvorca još više je isticalo njihova bledunjava lica. Kiša je rosila kao da je htela da spere sve nečistoće zagađene okoline, pre nego što sunce ozari njihove živote. Čekale su strpljivo toplinu sunca.
Baš kada su pomislile da kiša nikad neće stati i da će ostati bez zagrljaja dečje vriske, dugine boje vratile su im nadu. Zarudilo rumeno jutro umiveno kapljicama kiše, sanjivo i leno proteglo je ruke istoka i zagrlilo stidljive majske trešnje. Spuštanjem trepavica pozdravile su istočno sunce, dok je umorna krošnja brisala suze radosnice.
Kada je školsko zvono pozvalo đake na čas, trešnja je znala da će se tmurni, umorni oblaci povući u odaje sna, i da će princeze imati vremena da se pripreme za svoj prvi bal u voćnjaku. Duga im je vešto oslikala bleda lica čarobnim nijansama rumenih boja. Srca su im zaigrala sa prvim ružičastim zrakom. Uzbuđenje je raslo sa plavetnilom neba. Dan ispunjen slavujevom pesmom obećavao je veliko slavlje. Kišne gliste odjedrile su u dubinu zemlje koja se brzo sušila i pripremala teren za najpočasnije goste.
Školsko zvono oglasilo je kraj nastave. Bal u voćnjaku mogao je da počne. Rumene princeze željno su iščekivale prvo predstavljanje javnosti, prve dodire sa razdraganom decom. Izdaleka se čula cika. Svi su trčali ka zelenom dvorcu u središtu voćnjaka. Jedan deka žurno je nosio korpu od vrbovog pruća. Korpa se brzo punila mirisnim, rumenim plodovima.
Očarana ovom neobičnom družbom dece i rumenih princeza, setila sam se svoga deke koji je jednog davnog maja, poslednji put doneo meni ovakve sočne plodove u korpi od vrbovog pruća, iz koje mi se smešila i po koja belica. Radovala sam se tog maja, a sada sa nekom setom zadrhti mi srce kao malim trešnjicama pred zrenje.
Autor priče Veselinka Jurić
maj6
Sedefasta staza
Dvorište moje bake bilo je
prostrano poput neba. Činilo mi se da u njega može stati čitav SVE-MIR. Nad njim
su danonoćno plesale zvezde. Igrale su u velikim i malim
kolima.
Severnjača ih je učila prvim koracima. Mesec je naizgled bezbrižno ćarlijao sa njima osmatrajući komete i meteore. Bio je uvek na oprezu. Volela sam da zamislim želju kada bi užareni meteorit zasijao u atmosferi Zemlje. Verovala sam tada da će se sve što zamislim ostvariti. Verovala je i baka. Zato je danonoćno radila. Davala je sebe potpuno onome čemu se posvetila. Prelazila je milione kilometara, baš kao i mesec na nebeskom svodu.
Kako su se nizale slike neba iscrtane zvezdanom igrom u sazvežđa: bika, ovna, škorpije, raka, tako je i baka kao bisere nizala cveće kraj staze.
Danju, kada bi sunce zaklonilo mesec i ispratilo zvezde zanesene crtanjem životinja na počinak, sijala je nebeska staza u dvorištu utabana milijardama koraka.
Divila sam se sedefastoj mekoći latica ispletenih od ljubavi. Voleli su je kašmirasti leptiri i tromi bumbari. Pčele su kao i zvezde lepršale po mirisnim čupercima šeboja. Baka se nadala kiši, a ja da nikada ne prestane božanstven životni ples.
Autor priče Veselinka Jurić
Severnjača ih je učila prvim koracima. Mesec je naizgled bezbrižno ćarlijao sa njima osmatrajući komete i meteore. Bio je uvek na oprezu. Volela sam da zamislim želju kada bi užareni meteorit zasijao u atmosferi Zemlje. Verovala sam tada da će se sve što zamislim ostvariti. Verovala je i baka. Zato je danonoćno radila. Davala je sebe potpuno onome čemu se posvetila. Prelazila je milione kilometara, baš kao i mesec na nebeskom svodu.
Kako su se nizale slike neba iscrtane zvezdanom igrom u sazvežđa: bika, ovna, škorpije, raka, tako je i baka kao bisere nizala cveće kraj staze.
Danju, kada bi sunce zaklonilo mesec i ispratilo zvezde zanesene crtanjem životinja na počinak, sijala je nebeska staza u dvorištu utabana milijardama koraka.
Divila sam se sedefastoj mekoći latica ispletenih od ljubavi. Voleli su je kašmirasti leptiri i tromi bumbari. Pčele su kao i zvezde lepršale po mirisnim čupercima šeboja. Baka se nadala kiši, a ja da nikada ne prestane božanstven životni ples.
Autor priče Veselinka Jurić
maj3
Ružičasto jutro
Jutro se još nije ni probudilo
kada sam sa tatom i bakom pošla u kupusaru, mesto na kome je rastao kupus,
povrće bez koga se nije dočekivala zima.
Svakodnevno je moja baka kupusu pričala bajke koje je pažljivo slušao šireći svoje slonovske uši. Upijao je svilenkaste zrake sunca i vodu koju je tata nosio iz vira, a baka nežno slivala uz nejaka stabla. Dok je isušena zemlja glasno šištala, baka je sve nežnije šaputala, a kupus je uzdisao i uzdizao zelene uši ka ljubičastom nebu. Kreketavi žabac na izvoru bunio se što ostaje bez vode, jer se vir brzo praznio.
U baricama kraj izvora umivalo se sunce. Ogledalo se i češljalo zlatnu kosu iglicama močvarne trske. Kos se oglasio iz bagremove šume. Jedan fazan istrčao je iz šipražja zaljuljavši pospani rastavić.
Osluškivala sam šumove jutra, čudila se baki koja šapće i tati koji je požuruje. Ružičasto nebo probuđeno zvucima stanara Zemlje zagrlilo je dolinu i sva živa bića u njoj. Pomazilo je kiku od vlati zukve u mojoj malenoj šaci, nestrpljiv glas moga oca i nežni bakin šapat.
Autor priče Veselinka Jurić
Svakodnevno je moja baka kupusu pričala bajke koje je pažljivo slušao šireći svoje slonovske uši. Upijao je svilenkaste zrake sunca i vodu koju je tata nosio iz vira, a baka nežno slivala uz nejaka stabla. Dok je isušena zemlja glasno šištala, baka je sve nežnije šaputala, a kupus je uzdisao i uzdizao zelene uši ka ljubičastom nebu. Kreketavi žabac na izvoru bunio se što ostaje bez vode, jer se vir brzo praznio.
U baricama kraj izvora umivalo se sunce. Ogledalo se i češljalo zlatnu kosu iglicama močvarne trske. Kos se oglasio iz bagremove šume. Jedan fazan istrčao je iz šipražja zaljuljavši pospani rastavić.
Osluškivala sam šumove jutra, čudila se baki koja šapće i tati koji je požuruje. Ružičasto nebo probuđeno zvucima stanara Zemlje zagrlilo je dolinu i sva živa bića u njoj. Pomazilo je kiku od vlati zukve u mojoj malenoj šaci, nestrpljiv glas moga oca i nežni bakin šapat.
Autor priče Veselinka Jurić
apr30
Dame u voćnjaku
Priroda je
u proleće kreirala razna čudesa.
U voćnjaku se osećao miris svežine i naslućivalo buđenje drveća. Sanjivo bi zalepršalo iskrivljenim granama, iscrpljeno od duge hladne zime. Proteglo bi umorne staračke ruke i otresalo sa sebe izumrle ćelije. Poklonilo bi se još zubatom suncu tražeći malo milosti, ne za sebe, već za ljude koje je nesebično darovalo svojim sočnim plodovima.
Sunce, kao da je osluškivalo taj nejaki šapat, zasijalo bi jače i oživelo svu prirodu. Slavuji su najavljivali raskoš beličatih krošnji šljiva, a laste su hitro svijale gnezda na sivkastoj grani stare kruške lubeničarke. Cvetovi ružičastih kruna iz kojih su se naslućivali sićušni kruškini plodovi zasenjivalii su belinu ostalih stanovnica voćnjaka. Umorne starice preobrazile su se u prekrasne dame. Raskošne haljine bisernih vezova širile su opojni cvetni miris.
Trešnja belica gordo je stajala kao kraljica na sred plesne dvorane. Mamila je uzdahe moje bake koja je željno čekala sočni ukus u sred posta kada se hranila plodovima biljaka, a uzdržavala od mrsne hrane.
Divila se čudima prirode i zahvaljivala joj na pripremi raznovrsnih đakonija.
Takva je bila ona, mila, dobrodušna, zahvalna i nesebična. Nikada se nije ljutila na one koji su grešili ili je ponekad uvredili. Brinula se više za njihove loše misli koje su izlazile kao male zverčice iz rupica umorne zemlje. Govorila je da su reči odraz misli i da treba čuvati čistotu duše.
Jasno mi je sada šta je htela da kaže. Ljudi treba da rastu u vrlinama. Toga se uvek setim kad jedem voće.
Autor teksta: Veselinka Jurić
U voćnjaku se osećao miris svežine i naslućivalo buđenje drveća. Sanjivo bi zalepršalo iskrivljenim granama, iscrpljeno od duge hladne zime. Proteglo bi umorne staračke ruke i otresalo sa sebe izumrle ćelije. Poklonilo bi se još zubatom suncu tražeći malo milosti, ne za sebe, već za ljude koje je nesebično darovalo svojim sočnim plodovima.
Sunce, kao da je osluškivalo taj nejaki šapat, zasijalo bi jače i oživelo svu prirodu. Slavuji su najavljivali raskoš beličatih krošnji šljiva, a laste su hitro svijale gnezda na sivkastoj grani stare kruške lubeničarke. Cvetovi ružičastih kruna iz kojih su se naslućivali sićušni kruškini plodovi zasenjivalii su belinu ostalih stanovnica voćnjaka. Umorne starice preobrazile su se u prekrasne dame. Raskošne haljine bisernih vezova širile su opojni cvetni miris.
Trešnja belica gordo je stajala kao kraljica na sred plesne dvorane. Mamila je uzdahe moje bake koja je željno čekala sočni ukus u sred posta kada se hranila plodovima biljaka, a uzdržavala od mrsne hrane.
Divila se čudima prirode i zahvaljivala joj na pripremi raznovrsnih đakonija.
Takva je bila ona, mila, dobrodušna, zahvalna i nesebična. Nikada se nije ljutila na one koji su grešili ili je ponekad uvredili. Brinula se više za njihove loše misli koje su izlazile kao male zverčice iz rupica umorne zemlje. Govorila je da su reči odraz misli i da treba čuvati čistotu duše.
Jasno mi je sada šta je htela da kaže. Ljudi treba da rastu u vrlinama. Toga se uvek setim kad jedem voće.
Autor teksta: Veselinka Jurić
apr29
SUNČEV CVET
Majčin miris je najlepši i ostaje u nama zauvek.
Tople grudi moje majke ulile su sigurnost u moje srce. Mlečni sokovi darovali su mi snagu smirenosti poput ravničarske reke, koja prima i nežno talasa alase u svom zagrljaju. Njena se ljubav izlivala nežnim dodirom mojih malih prstiju, koji sada trepere ushićeno slažući reči u redove bez kraja, jer istinska ljubav nema kraj.
Sećam se njenog milog smeha i bezbrižne razdraganosti kojima me je poput letnjeg povetarca začikavala. Livada je bujala u punom sjaju, kao i moja majka. Ličila je na zelenu dvoranu prepunu pažljivih slušalaca simfonijskog orkestra čiji je ona bila dirigent. Činilo mi se tada da leptiri lete zbog nje. Pčele su mi sletale na nos, a da me nijedna žaoka nije opekla, jer majka je bila tu. Gusenica me je jednom pomilovala po obrazu. Zrikavci su mi pevali čarobne uspavanke, a skakavci bi utihnuli u travi da me skokom ne probude. Majka je žurno radila u polju kako bi me u vreme buđenja dočekala i prihvatila na svoja nedra.
Znala sam da će biti tu kada se probudim. I kad nije mogla biti, videla sam njeno lice sklupčano na mom dlanu kao sunčev cvet, sa treperavim zlatnim laticama okićenim prozirnim kapljicama, koje su ličile na suze moje majke.
Autor priče Veselinka Jurić
Tople grudi moje majke ulile su sigurnost u moje srce. Mlečni sokovi darovali su mi snagu smirenosti poput ravničarske reke, koja prima i nežno talasa alase u svom zagrljaju. Njena se ljubav izlivala nežnim dodirom mojih malih prstiju, koji sada trepere ushićeno slažući reči u redove bez kraja, jer istinska ljubav nema kraj.
Sećam se njenog milog smeha i bezbrižne razdraganosti kojima me je poput letnjeg povetarca začikavala. Livada je bujala u punom sjaju, kao i moja majka. Ličila je na zelenu dvoranu prepunu pažljivih slušalaca simfonijskog orkestra čiji je ona bila dirigent. Činilo mi se tada da leptiri lete zbog nje. Pčele su mi sletale na nos, a da me nijedna žaoka nije opekla, jer majka je bila tu. Gusenica me je jednom pomilovala po obrazu. Zrikavci su mi pevali čarobne uspavanke, a skakavci bi utihnuli u travi da me skokom ne probude. Majka je žurno radila u polju kako bi me u vreme buđenja dočekala i prihvatila na svoja nedra.
Znala sam da će biti tu kada se probudim. I kad nije mogla biti, videla sam njeno lice sklupčano na mom dlanu kao sunčev cvet, sa treperavim zlatnim laticama okićenim prozirnim kapljicama, koje su ličile na suze moje majke.
Autor priče Veselinka Jurić
apr29
Miris detinjstva I
Miris mog najranijeg detinjstva protkan je bojama modrih
ljubičica, žućkasto zelenkastog kukureka i nikse usred bagremove šume nadomak
dedine kuće, u blizini potoka koji bi u rano proleće natopljen vodom budio u
ljudima jednako strah i radost.
Radovali su se vodi kao bosonoga deca koja su se pljuskala u njemu uz razdraganu ciku i bojali mogućih bujica koje bi se poigrale mukotrpno zasejanim usevima. Divlje svinje kao da nisu o tome brinule. Uživale su u mekanom blatu i peskovitom mulju nabujalog potoka. Njihovo sivo telo oblepljeno muljem pušilo se na toplom prolećnom suncu. Suri zečevi provirivali bi iza još ogolelih, niskih, bagremovih stabljičica i željno čekali da se gužva na potoku raščisti kako bi došli do zamućenog pojila. Na obližnjem proplanku jelen i srna bojažljivo su osluškivali zvuke gole šume i zavirivali u trulo lišće ne bi li pronašli malo sveže trave. Proleće se leno budilo iz zimskog sna i kao i sva priroda osluškivalo vetar. Razmišljalo je o tome da li da krene u susret suncu ili sačeka još koji dan.
Očarana cvrkutavim zvucima, toplim zracima sunca i stopljena sa prolećem u neraskidivom zagrljaju željno sam čekala da šuma propupi, donese novo buđenje, novi život. Nisam ni slutila tada da će ovo čekanje dugo trajati. Sada kao i onda u detinjstvu još uvek ushićeno čekam proleće, čini mi se isuviše dugo. Umorna od čekanja slavujeve pesme uviđam da je proleće uvek u nama, samo ga treba pustiti da poleti ka plavim visinama umesto što potkresujemo ta divna krila protkana slobodom.
Autor priče Veselinka Jurić
Radovali su se vodi kao bosonoga deca koja su se pljuskala u njemu uz razdraganu ciku i bojali mogućih bujica koje bi se poigrale mukotrpno zasejanim usevima. Divlje svinje kao da nisu o tome brinule. Uživale su u mekanom blatu i peskovitom mulju nabujalog potoka. Njihovo sivo telo oblepljeno muljem pušilo se na toplom prolećnom suncu. Suri zečevi provirivali bi iza još ogolelih, niskih, bagremovih stabljičica i željno čekali da se gužva na potoku raščisti kako bi došli do zamućenog pojila. Na obližnjem proplanku jelen i srna bojažljivo su osluškivali zvuke gole šume i zavirivali u trulo lišće ne bi li pronašli malo sveže trave. Proleće se leno budilo iz zimskog sna i kao i sva priroda osluškivalo vetar. Razmišljalo je o tome da li da krene u susret suncu ili sačeka još koji dan.
Očarana cvrkutavim zvucima, toplim zracima sunca i stopljena sa prolećem u neraskidivom zagrljaju željno sam čekala da šuma propupi, donese novo buđenje, novi život. Nisam ni slutila tada da će ovo čekanje dugo trajati. Sada kao i onda u detinjstvu još uvek ushićeno čekam proleće, čini mi se isuviše dugo. Umorna od čekanja slavujeve pesme uviđam da je proleće uvek u nama, samo ga treba pustiti da poleti ka plavim visinama umesto što potkresujemo ta divna krila protkana slobodom.
Autor priče Veselinka Jurić
apr29
Miris detinjstva II
Sunčevi zraci su
stidljivo provirivali kroz tek oskudno olistalu krošnju čvornovatog jabukovog
drveta. Sanjivo prolećno jutro umivalo se srebrnkastim kapljicama rose. Vazduh
je mirisao na svežinu.
Petao je glasnim kukurikanjem pozdravio sunce dva puta, raširivši koralna krila. Pozivao je kokoške i piliće na jutarnju gimnastiku. Lagani povetarac je zatalasao konopac svezan za granu jabuke na kome se nalazilo sedište od drveta. Moja ljuljaška mamila me je na druženje. Posmatrala sam piliće kako trčkaraju za graorastom kokoškom koja im je kvocanjem objašnjavala zakone prirode. Petao je kljucao na gomili peska i oglašavao se kukurikanjem. Pratio je piliće i kao da im je skretao pažnju na to da pažljivo slušaju besedu majke kvočke.
Iz bakine kuhinje širila se toplina istkana mirisnom jabukovom pitom. Znala sam da me očekuje omiljeni, ukusan i zdrav doručak. Baš u tom trenu jutarnjeg sanjarenja pozvala me je baka.
Još uvek, mnogo godina kasnije sećam se praga na kome sam sedela u tom trnutku i osluškivala buđenje prirode. U mojoj kosi su i sada oni isti zraci sunca. Ostalo je samo sećanje na miris pite i bakin nežni glas.
Autor priče Veselinka Jurić
Petao je glasnim kukurikanjem pozdravio sunce dva puta, raširivši koralna krila. Pozivao je kokoške i piliće na jutarnju gimnastiku. Lagani povetarac je zatalasao konopac svezan za granu jabuke na kome se nalazilo sedište od drveta. Moja ljuljaška mamila me je na druženje. Posmatrala sam piliće kako trčkaraju za graorastom kokoškom koja im je kvocanjem objašnjavala zakone prirode. Petao je kljucao na gomili peska i oglašavao se kukurikanjem. Pratio je piliće i kao da im je skretao pažnju na to da pažljivo slušaju besedu majke kvočke.
Iz bakine kuhinje širila se toplina istkana mirisnom jabukovom pitom. Znala sam da me očekuje omiljeni, ukusan i zdrav doručak. Baš u tom trenu jutarnjeg sanjarenja pozvala me je baka.
Još uvek, mnogo godina kasnije sećam se praga na kome sam sedela u tom trnutku i osluškivala buđenje prirode. U mojoj kosi su i sada oni isti zraci sunca. Ostalo je samo sećanje na miris pite i bakin nežni glas.
Autor priče Veselinka Jurić
No comments:
Post a Comment