ИНКЛУЗИЈА ИЛИ КОНФУЗИЈА
ПОДРШКА ИЛИ СКУП ЕКСПЕРИМЕНТ
У својој Платформи, УСПРС је навела да за увођење инклузије у нашим школама нема услова, ни просторних ни кадровских, ни одговарајућих техничких, а о потребној опреми да и не говоримо. Обука наставника кроз неколико кратких семинара за рад са децом са посебним потребама је непримерена, јер се у раду са оваквом децом захтевају високо образовани и специјално обучени кадрови. Поменута платформа је само у једној тачки поменула проблем примене инклузије у нашим школама и овом приликом ћемо покушати да пружимо шире објашњење. Од самог почетка се поставља оправдано питање, не представља ли образовање деце са посебним потребама параван за трошење пара од милионских зајмова, донација и средстава националног кофинансирања?
УКИДАЊЕ КАТЕГОРИЗАЦИЈЕ
Но, кренимо од самог почетка… Од школске 2010/2011. године, деца са сметњама у развоју уписују се у школу као и сва остала деца и није потребно претходно утврдити степен и врсту сметње у развоју или инвалидитета. Значи, нема више категоризације деце са сметњама у развоју. Одмах се намеће питање: Зашто је важно да нема категоризације? Да ли је категоризација, коју су годинама уназад вршила стручна лица, доприносила да се степен образовања усклади са могућностима детета? Какав је смисао укидања Комисије за преглед деце ометене у развоју и формирање тзв. Интерресорне комисије за процену потреба за пружање додатне образовне, здравствене и социјалне подршке ученику? Коме је у интересу да сву децу и ученике са различитим сметњама стрпа у исти кош и подвргне истом третману? Како је могуће једним подзаконским актом преименовати учитеље и наставнике предметне наставе у стручњаке за бављење децом из више категорија, које су до сада покривале јасно дефинисане стручне службе и установе?
Како права евиденција о броју деце и ученика из ових категорија не постоји, питамо се и да ли је циљ да се изостављањем било каквих критеријума сакупи довољан број деце којим ће се оправдати огромна средства у пројектима који се повезују са питањима инклузије?
Мали број ученика обухваћених инклузијом надокнађује се сабирањем свих категорија које су подведене под веома недоследне термине: деца са сметњама у развоју, деца из маргинализованих група, деца из осетљивих група и даровита деца. Значи, у истом рангу су: дете ометено у душевном развоју, слепо и слабовидо дете, глуво и наглуво дете, дете са говорно-језичким сметњама, дете са поремећеном моториком, дете са инвалидитетом, дуготрајно болесно дете, дете са недостацима у појединим подручјима учења, дете са емоционалним сметњама, дете са поремећајима у понашању коме је потребно прилагођено спровођење програма образовања и васпитања са додатном стручном помоћи.
СТРУЧЊАЦИ ЗА СВЕ
Свакоме ко је разуман, потпуно је јасно да се компетенције наставника редовних школа не могу проширити толико да обухвате способност и стручност да се пружи помоћ свим наведеним категоријама ученика. Проблеми који се јављају не потичу од недостатка хуманости и племенитости наставника, већ из објективних околности, недостатка одговарајућег знања, као и недостатка ресурса који поседују специјалне школе. Законске одредбе незнатно упућују на сарадњу ове две институције, која би могла да буде од користи ученицима са тешкоћама у развоју. Међутим, у први план се истиче воља родитеља-стератеља као и њихово право да одбију третман, односно примену ИОП-а, тако да се сарадња своди на добру вољу оних који немају способност стручне процене.
Истичући ове проблеме, ни једног тренутка не доводимо у питање потребу да ученици треба да науче да прихвате некога ко је другачији од њих, да му пруже помоћ и подршку, само треба поставити реалне оквире у којим је то ситуацијама смислено и продуктивно.
ШТА КАЖЕ ЗАКОН
У нашем законском оквиру изгледа да је једино важно да постоји привид у коме се пружа потпора за заштиту интереса ученика са сметњама у развоју. Када се пажљивије размотре законске одредбе, види се да за већину прописаних мера, радњи и поступке- нико није надлежан! На изглед се нуди много, али, све прилично недефинисано… Ученик има права на све, али истовремено већина правилника никога не обавезује. Донетим законским одредбама се декларативно решавају питања образовања деце са посебним потребама, али, предвиђене мере се не ослањају на реално стање и могућности постојеће школске праксе.
За спровођење инклузије из буџета су опредељена огромна средства у виду зајмова и кофинансирања силне пројектне документације. О висини тих средстава и њиховој намени могу се наћи оскудне информације на сајту Министарства просвете, што баца сенку на добре намере.
Законом о основама система образовања и васпитања преко колена је регулисано да стручњаке одређених профила , дефектологе, може заменити педагог, односно наставник разредне и предметне наставе, као и педагошки асистент са завршеном средњом школом а који је прошао извесну обуку. До чега су све довели чланови поменутог Закона, а који се тичу спровођења инклузије:
1. Дато је покриће за огромна финансијска средства, а која су незнатно отишла до крајњих корисника, односно школа у које су ова деца упућена;
2. Прописом да педагошки асистенти добијају потврду од локалне самоуправе (без одреднице ко је надлежан и стручан да је изда)решава се питање запошљавања подобних кадрова;
3. Увођењем приучених педагошких асистената (постају стручни након пар петодневних курсева) негира се постојање и рад специјалних школа у којима се на прави начин, стручно и са одговарајућом опремом ради са децом која имају озбиљне сметње и потешкоће;
4. Закон о социјалној заштити (члан 40) предвиђа услугу персоналне асистенције за децу са физичким сметњама , коју обезбеђује јединица локалне самоуправе- мада се не може утврдити ко је конкретно надлежан да обезбеди пратиоца;
5. Питања надлежности планирања средстава за рад интерресорне комисије (Град, Градски секретаријат за образовање, Министарство просвете или Министарство за рад и социјална питања?);
6. Није предвиђена санкција за нестручни приступ детету и ученику јер су стручне комисије искључене из процеса (осим у одређеним случајевима), а ИОП креирају, вреднују или одобравају обучени и необучени чланови школских тимова и педагошког колегијума;
7. Школе и средине које су прихватиле учешће у пројекту за доделу „грантова“, имају извесну подршку, а у осталим срединама нема никакве финансијске помоћи и http://www.youtube.com/watch?v=p5YPaBkhKZIподршке;
8. Прећутно се прелази преко чињенице да у највећем броју школа нема услова за рад са ученицима који имају извесне сметње у развоју, почевши од прописаног обезбеђивања простора, односно отклањања физичких и комуникацијских препрека;
9. Није предвиђено ангажовање стручних тимова ван школе за израду стандарда постигнућа за различите категорије ометености или осетљивих група према којима би се израђивао ИОП;
10. Локалним самоуправама су достављени Правилници о додатној образовној, здравственој и социјалној подршци детету и ученику у којима се наводе могућности подршке, без упутства за реализацију;
11. У поменутом Правилнику се наводи ко покреће иницијативу за одређивање потреба детета, али у неким срединама те Комисије још нису формиране, па се поставља логично питање- коме треба писати Захтев?
12. Дирљиви примери добре праксе не приказују функционисање система него одабране изузетке;
ОБРАЗОВАЊЕ ЗА СВЕ
Стихијско увођење инклузивног образовања је започело у Србији укључивањем у пројекте које су инвестирале различите интересне групе и европске организације.
Међу првим пројектима је био „Образовање за све“- побољшање доступности и унапређивање квалитета образовања и васпитања за децу из маргинализованих група (реализован у периоду 2010-2012), вредност пројекта 3 милиона евра, уз финансијску подршку инструмената за предприступну помоћ ЕУ (ИПА 08), предвиђено је и национално кофинансирање чији износ није наведен. Циљ пројекта је био да се деци из маргинализованих група омогући бољи квалитет образовања и васпитања од предшколског узраста , до краја основног образовања. За поменути новац, урађено је следеће:
- Организована је уводна обука за све педагошке асистенте (укупно 179), у трајању од пет дана, који су од јесени 2010. почели са радом;
- Покренут је интерактивни веб-сајт са примерима добре инклузивне праксе;
- Организован ликовно-литерарни конкурс „Створимо свет без разлика“ уз завршни концерт и доделу награда;
- Урађен Правилник о програму обуке за педагошке асистенте;
Наредне редове посветићемо управо том Правилнику.
ПРАВИЛНИК
Управо овим Правилником, који је донет на основу члана 121. Став 11. Закона о основама система образовања и васпитања , предвиђено је да педагошки асистенти треба да имају само средњу школу , иако им је задатак да пружају помоћ и подршку деци из осетљивих група, наставницима и васпитачима који са њима раде, родитељима, као и да сарађују са локалном заједницом и стручним институцијама.
Предвиђа се да асистенти пролазе програм обуке који садржи уводни модул (уводна обука у трајању од 5 дана), шест обавезних и два изборна модула, и да све то пролазе уз редован рад!? Министар је једним прописом омогућио да средњошколци, без познавања педагогије, психологије и методике могу да се баве децом и ученицима свих осетљивих категорија.Занимљиво је и то да Конкурс за пријем кандидата за програм обуке расписује Центар (није именован у Правилнику) и то 1. априла сваке године (јасна асоцијација на шалу). Обуку реализују стручњаци Центра за доживотно учење- Универзитета у Крагујевцу, у партнерству са ЦИП-ом (Центар за интерактивну педагогију) и Образовним форумом.
Застрашујући степен дискриминације ученика са посебним потребама , који се према важећој законској регулативи, а коју је опет изнедрила милионска финансијска подршка, предају у руке педагошких асистената који су завршили само уводни део обуке (пет дана), прва два модула и користе радно место за даљу обуку. Средства за даљу обуку, Министарство просвете намерава да обезбеди уз помоћ наредног пројекта „Социјални развој“, који се финансира из предприступних фондова ЕУ за 2013. годину и националног кофинансирања.
Након почетне промоције инклузивног концепта, наставна пракса у Србији је суочена са недоумицама и бројним тешкоћама које се нагомилавају и расту, обрнуто сразмерно томе како јењава првобитна финансијска подршка.
КО ЈЕ СВЕ СТРУЧАН
У инклузију, наравно, није укључен труд наставника да обимне наставне планове прилагоди могућностима ученика, а у Закон је ушао императив да се упишу сва деца и да им се обезбеди сва потребна подршка. Због тога нису измењени чланови истог закона који се односе на број ученика у одељењу, нити је регулисан начин финансирања понуђених видова подршке. Испоставило се да само наставници имају обавезу да испуњавају додатне захтеве у којима су знатно проширени оквири постојећих задужења.
Како би свима постало јасно са којим степеном аматеризма и дилетантизма се упустило у опасно експериментисање, навешћемо ко је на основу наше законске регулативе проглашен стручним за рад са децом која имају посебне потребе. То су: педагошки асистенти, учитељи, предметни наставници, стручни сарадници, директор школе, Стручни тим у школи за инклузију, Тим за пружање додатне подршке, Педагошки колегијум, просветни саветник, ЦИП, Образовни форум… Ови кадрови су након кратке обуке, или још чешће, без икакве обуке на основу иницијалног образовања унапређени у стручњаке који могу да се баве децом која имају сметње свих врста и категорија…
Истовремено, из оквира делатности дефектолога се уочава колико је широк дијапазон студијских програма који се баве децом која имају потпуно различита оштећења:
1. Сурдопедагог- стручњак за рад са децом оштећеног слуха
2. Тифлолог- за рад са децом оштећеног вида
3. Соматопед- стручњак за рад са телесно инвалидним лицима
4. Специјални педагог- за ресоцијализацију лица са поремећајима у друштвеном понашању
5. Олигофренпедагог- стручњак за рад са децом ментално ометеном у развоју
Чињеница је да огромна већина просветних радника није довољно оспособљена за иоле суптилнији рад и процес диференцијације захтева према могућностима ових категорија ученика. Са друге стране, свака особа са оштећењем сензорних, интелектуалних или моторних диспозиција је изложена двема врстама последица.
Једне су директна последица оштећења, а друге резултат неправилног и некоректног односа уже и шире социјалне средине према овим особама.
Користимо прилику да позовемо Министарство просвете да се одмах прекине са овим опасним и штетним експериментисањем.
Милан Јевтић, потпредседник УСПРС
(Извор Унија синдиката просветних радника Србије)
|
!
