У свим областима људског живота и рада постоје
одређене законитости које стручњаци морају да познају да би успешније обављали
своје професионалне задатке. Просветни радници треба да познају принципе сарадње
с родитељима и да их се придржавају, како би сарадња била успешнија, чиме би се,
истовремено, остваривали програмски задаци, а тиме и развој најмлађих.
У
сарадњи с родитељима користе се познати андрагошко-дидакгички принципи,
прилагођени специфичним условима, у којима сви који раде с децом у породици и
васпитно-образовној установи, заједнички постижу боље резултате.
Познавањем
основних принципа треба обезбедити добре сарадничке односе, како би се родитељи
не само одазвали сарадњи, већ и активнијим учешћем у њој допринели правилнијем
подизању и васпитавању детета. Као основа за ово разматрање послужила нам је
књига Продановић, Љ. (1990): Сарадња са породицом. Нова просвета, Београд, стр.
54–74. Из истог извора преузети су о примери са илустрацијама.
Принцип
поштовања личности родитеља
У сарадњи одраслих особа посебно је важно
међусобно поштовање. Иницијативу за овакве односе дају просветни
радници.
Родитељи су одрасле, зреле особе које имају већ одређену друштвену
афирмацију, задатке и одговорност у целокупном животу и раду. Свако од њих
организује свој породични живот онако како може, хоће и зна. То значи да је
тешко наћи две породице, или чак и два родитеља у истој породици који су
подједнако успешно решили своје животне и породичне проблеме.
Највећи број
родитеља чини максималне напоре да би што успешније подизали своје дете. Уколико
се њихове жеље не остварују и њихово дете не показује само позитивне резултате,
утолико се мора пажљивије наговештавати шта све треба да мењају у својим
поступцима или у условима у којима је дете до тада живело и радило.
Поштовање
родитеља допринеће да се они вежу за организатора сарадње и да с вољом и
поверењем прихватају оно што им се предлаже и о чему су се заједнички
договорили.
Сви који раде с децом и младима често ће бити у ситуацији да с
родитељима измењају своја запажања о раду и понашању деце – ученика, указујући
им и на оно с чиме одрасли могу, али и не морају, бити у потпуности задовољни.
Овај принцип налаже да све што се жели саопштити родитељима о детету, мора бити
само у оквируличног контакта и без присуства било кога са странв.
Непоштовање
овог принципа је најчешће када се о понашању и раду појединог детета не говори
само пред његовим родитељима, већ и пред другим лицима, када се не поштује
мишљење родитеља или се не поступа у складу са захтевима и другим принципима.
Ево примера из школе када се предвиђа да Једини садржај родитељског састанка
буде „читање оцена из дневника“. Многи родитељи слабе резултате рада детета
доживљавају као својеврсне прекоре и једноставно избегавају долазак на овакве
састанке. То је уједно и прилика да не присуствују непријатној ситуацији у којој
треба да „црвене и бледе“ пред осталим родитељима. Учитељи и одељењске старешине
недостатке најчешће коментаришу речима: ,ти који су требало да дођу нису дошли“,
„само да дођу на родитељски састанак па да чују о својој деци“, .долазе на
родитељске састанке родитељи ученика чија су деца без икаквих проблема“ и
сл.
Овај принцип се не поштује ни када учитељи и одељењске старешине одлазе у
домове ученика, а за непосредни повод наводе „упознавање услова у којима
породица живи. “
Када се на било који начин не покаже довољно поштовања према
родитељима, они почињу да избегавају сваку даљу сарадњу, што има одраза на рад и
понашање деце -ученика.
Принцип ефикасног коришћења времена
Време
којим располажу родитељи и просветни радници врло је ограничено. Отуд је
неопходно да се оно што боље и ефикасније користи.
Коришћење може бити
ефикасно са становишта родитеља и просветних радника.
Са становишта родитеља
најефикасније време је:
– у предшколској установи – да се о детету о свему
што их интересује укратно поразговара приликом довођења и одвођења детета, јер
су тада већ у просторијама установе;
– у школи – у одпаску на посао или у
повратку кући, приликом обављања својих послова када им је школа „успут"; пре
или после одржавања родитељских састанака, јер су деца одраслија и у вечерњим
часовима могу да буду у кући без родитеља. Ово време није подесно у предшколској
установи, јер су васпитачи тада заузети обавезама према осталој деци из групе. У
јутарњим часовима ангажовани су прихватањем деце од родитеља, вођењем евиденције
о њиховом доласку, укључивањем деце у слободне активности и сл. Пошто сви
родитељи не доводе децу истовремено, то се придошла деца увек морају имати у
центру пажње, од доласка првог до последњег детета. Слична је ситуација и у
поподневним часовима, када је пажња васпитача усредсређена не само на оне који
тренутно одлазе, већ и на оне који сујош присутни.
Од почетка сарадње, код
родитеља треба створити навику да у заједнички непланираном времену, не могу
очекивати дуже разговоре јер онемогућавају медицинске сестре и васпитаче да
ваљано обаве своје планиране обавезе.
У шкопи просветне раднике сваки
непланирани долазак родитеља и разговор с њим спречава да извршавају текуће
обавезе, да предахну у току одмора или их обавезује да се задржавају у школи
дуже него што су планирали.
Сваки ненајављени долазак родитеља, у циљу
разговора о поједином детету - ученику, уколико ствар није хитна, треба да се
искористи само за договор када ће моћи да се разговара о ономе што родитеља
интересује.
Са становишта просветних радника најподесније време за
појединачне разговоре је у поподневним часовима када раде у другој
смени.
Разговори о поједином ученику се воде само у установи, на основу
постојећих података у дневнику.
Овај принцип, ефикасног коришћења времена се
не поштује и када се на родитељским састанцима говори о поједином детету, јер
тада је активан само родитељ једног ученика, а сви остали губе драгоцено
време.
Колико је то време изгубљено најбоље се види на следећем примеру. Када
је на родитељском састанку присутно 30 родитеља и о сваком детету се дају
обавештења у трајању од два минута, састанак може да траје 60 минута. Сваки
родитељ је изгубио 58 минута чекајући „свој ред“ или завршетак састанка.
Непоштовање овог принципа на родитељским састанцима најчешћи је повод да на њих
родитељи и не долазе или се извињавају у стилу „жао ми је што не могу
присуствовати родитељском састанку због неодложних обавеза, али ћу накнадно доћи
да чујем о свом детету.“ Тада се не спомиње „само два минута“.
Принцип
корисности
Када родитељи процене да од сарадње са просветним радницима имају
користи, они ће се одазивати на све позиве, али и самоиницијативно
долазити.
Када родитељи процене да после неколико присуствовања различитим
облицима сарадње, нису имали никакве користи, престаће да се одазивају на
наредне позиве. и избегаваће било какве сусрете с просветним
радницима.
Родитељ ће имати користи од сарадње, ако одлазећи с разговора,
може да закључи „сад ми је јасно зашто је то тако и знам шта даље треба да
радим".
Принцип корисности обавезује просветне раднике да посебну пажњу
посвете избору обавештења која ће покренути родитеље на размишљање о ономе што
су сазнали, и на предузимање конкретних мера са своје стране.
Податак „Дете
се играло по слободном избору самостално и није тражило друштво друге деце" не
треба износити родитељу уколико се то одвија у оквиру индивидуалних акгивности
поред оних у којима дете учествује у већој или мањој групи. Тај податак родитељ
може протумачити и тако што ће мислити да је васпитач забринут због тога и жели
да и родитељи утичу да се дете усмерава на заједничку игру. Сасвим је други
случај ако се дете толико одваја од осталих да се увек игра само. Разговор с
родитељем у том случају треба да допринесе да се, поред тражења узрока таквом
понашању, постигне и договор с родитељима шта треба они да учине да би дете
постало друштвеније.
У школи
„Ученик је био недисциплинован на часу“ не
треба износити родитељу ако је ученик био недисциплинован само на једном часу.
Поступак ученика може бити последица његове незаинтересованости или недовољне
акгивности, што није пропуст само ученика већ и наставника који није довољно
активирао своје ученике. Овако изнето, може се тумачити као појава која
забрињава просветног радника. О недисциплинованом ученику се може говорити ако
је то појава за коју узроци леже у породици и чијим се отклањањем може променити
понашање ученика на часу. Узрок недисциплине ученика на часу може бити:
недовољан ноћни одмор, претерана строгост родитеља услед чега се ученик „празни"
тамо где те строгости нема, лоши породични односи који онемогућавају ученику да
се концентрише на наставни рад и сл.
Исти случај је када се родитељима износи
податак да је, на пример, ученик био недовољно акгиван на часу и да је у току
индивидуалног рада написао само дветри реченице, или пак предао потпуно празан
лист. Ово није информација за родитеља јер он не може помоћи да из једног
предмета његово дете буде активније на часу. То је искључиво у надлежности
предметног наставника.
Често су родитељи само у прво време заинтересовани за
сарадњу с просветним радником. Разлог томе је да се у почетку рачуна на
ауторитет установе, но када од те сарадње немају корист, избегавају је.
Када
год се процени да поједини родитељи недовољно сарађују или су за сарадњу
незаинтересовани, узроке првенствено треба тражити у организаторима
сарадње.
Принцип коришћења искуства родитеља
Примена овог принципа
најчешће долази до изражаја у личним контакгима. Пре почетка разговора о
поједином детету – ученику, полази се од тога да га просветни радници мање
познају него родитељ. Родитељ познаје потпуније своје дете, његове могућности,
стечене навике, жеље, омиљене активности. То познавање је скоро увек емотивно
обојено и засновано на личном критеријуму. Један од разлога је и тај што
родитељи немају довољно могућности да своје дете упоређују с другом децом када
је у питању знање којим располаже, способности или понашање.
Ако изузмемо
најмлађи узраст деце у вртићу, јер се она у том периоду врло брзо мењају и ништа
се не може код њих уопштавати, можемо рећи да просветни радници поседују знање
до којег се дошло у наукама које проучавају развој деце и младих, знају шта се
може очекивати на ком узрасту. Они имају могућности да врше упоређивање
појединаца у групи – одељењу према постигнутим резултатима, извршавању задатака,
испољеним интересовањима и понашању, на основу чега стичу утисак о сваком детету
– ученику. Често из жеље да све што знају о поједином детету – ученику саопште,
мало воде рачуна о томе да је то већ родитељима познато.
Родитељи су врло
осетљиви када им се говори о њиховом детету као о њима непознатој личности.
Такав став просветних радника отежава добре сарадничке односе с родитељима, те
је неопходно у већој мери поштовати знање и искуство које родитељи имају,
посебно када их је потребно ангажовати у решавању проблема насталих у развоју
деце.
Како просветни радници не могу увек бити сигурни да ли родитеље
упознају с нечим што они већ знају, или је то нешто ново у развоју детета, добро
је да се разговор заснива на желаи да се користи већ постојеће родитељско знање
и искуство.
Добри познаваоци сарадње с одраслима и искусни практичари
сматрају да није никада сувишно у току самог разговора чешће се служити
изразима, као што су: „да вас подсетим“, „ви то вероватно већ одавно знате“, „то
за вас није ново“, „сигурно да ви боље знате своје дете од нас“ и сл.
Овакав
став умногоме и одговара стварности и омогућава да се у даљем разговору родитељ
придружи просветном раднику, износећи своја знања и искуства.
Када се процени
да су родитељи пасивни у тражењу и налажењу заједничких решења, како би се
побољшали резултати рада или понашање детета, неопхдоно их је подстицати
изразима и питањима у смислу „интересује ме шта ви мислите о томе?“, „какав је
ваш став кад ваше дете...?“, „шта је по вама узрок томе?", „имате ли неки
предлог шта да заједнички покушамо?“ и сл.
Овакав став према родитељима
мобилише њихове снаге, повећава пажњу и одговорност и не дозвољава одбијање
сарадње.
Просветни радници треба пажљиво и стрпљиво да саслушају шта њихов
саговорник излаже. Многи искази родитеља су драгоцени за упознавање услова
живота у породици, а тиме и незаменљив извор сазнања о детету-ученику.
Овај
принцип ће нарочито доћи до изражаја када је просветни радник нов у одређеној
средини. Тада мора водити рачуна да не падне у две могуће крајности: прва се
може означити као став „Ја сам стручњак и знам то боље од вас“, друга „Ја сам
овде нови, ја то не знам и сигурно ви имате више искуства у решавању оваквих
проблема“.
Принцип тактичности
Иницијатор сарадње с родитељима
обавезан је да поштује принцип тактичности, да се у појединој ситуацији понаша
онако како најуспешније може да постигне жељене резултате. Што су теже околности
сарадње и проблеми које треба решавати, то ће и поступак просветних радника бити
деликатнији и захтеваће већу прилагодљивост сваком поједином родитељу. У разради
овог принципа указује се на два важна правила.
1. Правило је популарно
названо „Плус – минус – плус“ (+ - +). Долази до изражаја нарочито у личним
контакгима с родитељима.
Сваки наговештај родитељу да је посебно пожељно да
поразговарају о његовом детету, па чак и сам позив на разговор, изазива код њих
стрепњу да ће чути нешто што ће доживети као непријатност. Разлог томе је код
нас још увек непревазиђена лоша пракса да се „у четири ока“ о детету – ученику
разговара само када је у питању „жалба“ на њега. То ишчекивање непријатног
саопштења код родитеља повећава нервну напетост, једну врсту одбојности према
разговору, али и појачана спремност да бране себе или дете. Да би се створили
услови за отворен и пријатељски тон у разговору, просветни радници су обавезни
да прво изнесу оно што позитивно знају о детету - ученику. Тиме се код родитеља
постиже смиреност, појачава заинтересованост и спремност да учествују у
разговору. Такав почетак у разговору може се означити као почетни „плус“
(+).
Потом се износе разлози због којих је до разговора дошло, а чиме не би
могли да буду задовољни ни родитељи ни просветни радници. Овај део разговора
може се означити као „минус" (-). У току изношења запажања, на основу којих
треба предузети посебне мере у породици и установи, код родитеља се поново јавља
нерасположење, неспокојство, често и осећање кривице, страх и љутња, што се
обично одражава на изразу лица, нервозним покретима или ироничним упадицама. То
се може приметити само ако саговорник гледа родителза у очи. Чим примети да се
јавља непријатна реакција или одсуство сваке пажње. даље излагање тих
непријатних чињеница се прекида.
Негативним запажањем се не може завршити
излагање просветног радника. Завршетак излагања мора бити проткан оптимизмом
чиме се родитељ смирује, учвршћује му се вера у властиту васпитну моћ, потврђује
добронамерност саговорника, а све скупа доприноси услешнијој сарадњи. Овакав
завршетак излагања може носити обележје друго .плус" (+).
Пример у школској
средини
Ученик забрињава наставнике агресивним ставом према вршњацима и
млађима од себе. Потребно је ангажовати и родителзе да би се та агресивност
каналисала. Одељењски старешина започиње разговор у коме су могуће следеће
целине.
– Гледам оно ваше дете, израстао је, лепо га је видети. За похвалу је
како сте га добро подигли. (Прво „плус“)
– Можда он мисли да му та стаситост
и израслост даје за право да своју снагу користи тако што ће слабије од себе
узнемиравати, узимати им прибор за рад, спречавати их да обављају своје потребе
за време одмора, понекад их и грубо гурнути у пролазу, ударати им чврге.
(„Минус“)
– Ми то све можемо разумети јер смо и ми били млади. 0 томе бисмо
желели с вама да поразговарамо. па када и ви у породици и ми у школи предузмемо
мере којима ћемо снагу вашег детета усмерити ка неким кориснијим активностима,
биће то момчина којим ћемо се поносити и ми у школи, а још више ви у породици.
(Други „ппус“)
2. Правило које се може означити као „пројектовање“. Приликом
свакодневних или ређих, случајних или намерних, сусрета с родитељима, веома је
важан не само израз лица већ и став просветних радника.
Пријатан и благ израз
лица с осмехом, спремност да се увек изрекне неколико лепих речи, саспуша
мишљење или предлог, учиниће да и родитељ узврати приближно истом мером: изразом
лица којим се поздравља пријатељ, саслуша мишљење или предлог. Ово је довољно за
успостављање сарадничког контакта, без чега нема међусобног разумевања и
поверења.
Када се о овоме не води рачуна, избегава се „поглед у очи“,
мрзовољно и успут поздравља незаитнересованим изразом лица или неретко и јетким
изразима у смислу „ви сте опет дошли", на шта ће родитељ одговорити истом мером:
избегавајући „поглед у очи“, понашајући се незаинтересовамо, мрзовољно или
снисходљиво, с јетким речима у смиспу ,да, дошао сам“. Контакг може да се не
успостави ни после дужег разговора у коме је родитељ најчешће врло пасиван јер
само клима главом и ћути, или одговара оптужбама, правдањем или примедбама у
смислу „радите шта хоћете“.
Пројектовање се односи и на ток разговора. Ако,
на пример, одељењски старешина истиче и добре особине ученика, поред испољених
слабости, и добре резултате, поред оних којима нико не може бити задовољан, и
родитељи ће нехотице поступати исто: и када нису задовољни неким појавама у
школи или ставовима неких наставника, потрудиће се да истакну како познају и оно
што је добро у раду школе или тих наставника.
Тако ће принцип такгичности
који примењује просветни радник у сарадњи с родитељима, бити иницијатива за
тактичност и родитеља у неопходној сарадњи, а све у циљу да се што правилније
подижу деца и млади у породици и установи.
No comments:
Post a Comment